Tajne u porodici

Kada kažemo tajna različite asocijacije isplivaju…misterija, romansa, uzbuđenje ali i opasnost, zlodelo, skrivanje, bekstvo.

Tajne u porodici, imaju različite posledice. Mogu da budu neutralne, benigne, male tajne koje omogućavaju članovima da imaju neko svoje lično blago; mogu da budu toksične, kada se oko njih, da bi se sačuvale pletu čitavi odnosi i relacije; i opasne, kada ugrožavaju bezbednost, život i zdravlje, nekog od članova.

Ako porodicu posmatramo kao sistem u kome su svi delovi povezani i uzajamno zavisni, tajne imaju različite funkcije i uticaj.

Opasne tajne, kao što su tajne nasilja, razaraju sistem i sve pojedince u njemu i za njih nema drugog rešenja do da se razotkriju.

Toksične tajne utiču na sistem tako što unutar njega formiraju nezdrave koalicije, trouglove i veze prividne lojalnosti, i na njima treba raditi, dok benigne daju izvesni šarm i dinamiku porodičnim procesima i u skladu su sa prirodnim promenama kroz koje porodica prolazi (sitne adolescentske tajne, ”šaputanja na jastuku”).

Uticaj tajne na porodicu divno je ilustrovan u dva uslovno rečeno ”porodična” filma iz 2009. godine, Everybody's fine i City Island.

Zanimljivo je da su u oba filma, glavni protagonisti su očevi, koji se suočavaju sa tajnama u svojim porodicama, ali iz različitih perspektiva.

U prvom, Frank Goode (Robert de Niro), nakon smrti supruge, saznaje kako je njegova percepcija porodičnog života, tj života njegove dece iskrivljena jer počiva na ”svi smo dobro” konceptu, koji podrazumeva skrivanje stvarnih događaja u njihovim životima;

U drugoj filmskoj priči, Vins Rizzo, koga glumi sjajni Endy Garcia, biva suočen sa sopstvenom tajnom, koju u buci i glalami života u predgrađu, nije ni bio svestan da skriva, a obeležila je čitavu njegovu porodicu, i ugrozila mu brak.

Oba filma se na zabavan i prividno lak način bave istim pitanjem ”šta velike tajne rade porodicama tj njihovim članovima?” a odgovor je pilično jednostavan: ako ih ne unište, ozbiljno ih ugrožavaju.

Vins Rizzo, primer čoveka s tajnom, je čuvar u zatvoru koji sanja o tome da postane glumac. On svakog petka krišom, pravdajući to partijama pokera, odlazi na časove glume. I ne pomišlja da to podeli sa svojom ženom, priručnike o glumi čita krišom u toaletu, gde krišom i puši ali to je već bezopasna tajna…

Njegova supruga Joy naravno i  ne sanja šta on radi, ali oseća tajnu, pa iz sumnje razvija ideju o postojanju ljubavnice, oseća se odbačenom, udaljava se od njega i ulazi u rizik da i sama počini neverstvo.

Na kraju, kada se priča rasplete, i tajna razotkrije, Joy u suzama objašnjava kako se osećala usamljenom, odbačenom, kako je mislila da mu se smučila i dosadila.

Vins joj na to kaže Sick of you?! No, I was scared of you maybe, but not sick of you…,” i time demonstrira osećanja nosioca tajne.

Njegova lična tajna, koja je mogla da bude neutralna jer je u suštini bila samo stari nedosanjani san, s obzirom na to koliko je bila čuvana i koliko je zapravo bila važna, pretvorila se u toksičnu.

On se nije usudio, iz straha da će biti ismejan i odbačen, da je podeli sa svojom suprugom, a tajna, kada se jednom rodi, nastavlja dalje da živi i da se razvija sama, i malo ko može da bude svestan momenta kada ceo život počne da se okreće oko nje, kada je strah od razotkrivanja mnogo veći od želje da se na određenom problemu radi.

Ironija ovog filma je u tome da se kroz celu priču, provlači i druga Vinsova tajna, naizgled mnogo veća i opasnija, a odnosi se na postojanje vanbračnog sina iz perioda Vinsove rane mladosti, pre braka sa Joy. Ipak, ta tajna, s obzirom na to da je pre nastanka porodice, i s obzirom na to da Vins nema dilemu da je uradio pravu stvar i ispao dobar čovek prema ženi koja mu je rodila to dete, nema tu težinu kao naizgled bezazlena težnja čuvara zatvora da postane glumac.

To samo ukazuje na činjenicu da, kao što je lepota u očima posmatrača, tako je i težina tajne u srcu njenog nosioca.

Naizgled i na nivou svesnog, tajne nastaju iz želje da nekog sačuvamo, zaštitimo, a u stvari, tajne negujemo jer želimo da sačuvamo sebe.

U drugoj priči, primer Frankove supruge islustruje istu stvar. Ona stvara iluziju savršenog života svoje dece u želji da se Frank oseća dobro, da decu sačuva od kritike, a na kraju i u suštini – u želji da sebe potvrdi kao majku uspešne dece, majku blisku sa svojom decom, čuvara njihovih tajni, težeći u stvari na taj način da ih što više veže za sebe.

Njena misija ”čuvara tajne” je na žalost uspela, jer nakon njene smrti,  nesposobnost da adekvatno komuniciraju stvara bizarne situacije između oca i dece. Oni, naučeni na obrazac neiskrenosti i zataškavanja, predstavljaju svoje živote lažno, onemogućavajući pritom da ispliva jedna ključno važna informacija, da je jedan od njih u ozbiljnom problemu.

Priča o tajnama pokreće još jedno važno pitanje – kako to da više dece, odgajano u sličnim uslovima, razvija različite odgovore na te uslove i formira potpuno različite obrasce ponašanja?

Svo četvoro Frankove dece raslo je pod uticajem ”svi smo dobro” koncepta. Troje je ostvarilo funkcionalne živote, jedan je stradao. Upleo se u svet kriminala i droge i skončao negde daleko od svih koji ga vole i koji bi ga i podržali, da nisu bili suviše zaokupljeni pletenjem idiličnih priča o sopstvenim inače sasvim pristojnim životima.

Bez ulaženja u razloge zašto baš on, može se izvesti zaključak da je najmlađi Frankov sin doživeo tragičan kraj jer je, kao i Vins, imao tajnu koju nije uspeo da iskomunicira i izloži je kritikujućim očima svoga oca. U želji da zadovolji i da se uklopi, postao je žrtva opšteg principa zataškivanja, negovanja tajne.

Obe priče ilustuju istu generalnu tezu da velike tajne, zapravo, stavljaju branu na mogućnost da podelimo, da podržimo i budemo podržani, da prihvatimo i da se osetimo prihvaćenim, što bi trebalo da su osnovne emocionalne funkcije porodice.

To naravno ne znači da moramo baš sve o čemu mislimo da kažemo i da sve o onom drugom znamo. Na taj način potencijalno ulećemo u drugu zamku – ”tiraniju intimnosti”, u kojoj se ja zamenjuje sa mi, život se živi sa svim otvorenim vratima, a učesnici u toj igri gube pravo na intimu i ulaze u ozbiljan rizik od ugrožavanja sopstvenog integriteta.

Linija očuvanja ravnoteže je tanka, nema formule, nema recepta..

Samo dobar balans privatnosti, malih ličnih tajni i poverenja učiniće jednu porodicu sigurnim i zdravim okruženjem za život, a na svakoj porodici je da prepoznavši potrebe svojih članova za ličnim prostorom i bliskošću, svoj balans napravi i neguje.

Iva Branković, porodična savetnica

One Response to Tajne u porodici

  1. Andjela kaže:

    Vec neko vreme imamo problem u siroj porodici, gde je dete braneci sebe, saopstilo ili najavilo par majcinih tajni koje bi bitno ugrozile njenu egzisten ciju. Od tada, majla koja je do tada imala “samo” emotivno ignorisanje prema devojcici, krece bezdusni “tihi rat” samo sa tim detetom, koji je na kraju rezultirao psihosomatskim oboljenjem deteta. Majcin rat i dalje traje, ali je perfidno prikrivan i mi sa strane smo nemocni da pomognemo detetu. Imate li savet?

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.