Muškarci koji mrze žene
Pre nego što pružimo detaljan opis muškarca koji mrzi žene i ponašanja kojima pribegava kako bi stekao potpunu kontrolu nad svojom partnerkom, smatramo da je važno da se osvrnemo i na razloge zašto je važno učiniti dostupnim informacije koje se tiču ove problematike. Naime, u literaturi najčešće nailazimo na dva tipa ličnosti sa kojima partnerski odnos može biti ugrožavajući.
Prvi je narcisoidni tip čoveka. Narcis je potpuno opsednut sobom i teži da stupi u vezu prvenstveno kako bi stekao divljenje drugih i na taj način sebe uverio koliko je poseban. On nema kapacitete da pruži ljubav već nastoji da za sebe prigrabi što više ljubavi i divljenja.
Drugi tip je psihopata koga smo već opisali u jednom od tekstova. Psihopata je sklon da izrabljuje svakoga ko mu se nađe na putu (uključujući i svoju partnerku). Služi se lažima i prevarama. Ukratko, njegova glavna odlika jeste nedostatak savesti.
Misogogynist tj. ženomrzac u izvesnom smislu se razlikuje od pomenute dve kategorije. On nije tipični psihopata, narcis ili sadista iako su neke od ovih osobina često u njegovom karakteru. U tom smislu postoje izvesna preklapanja između muškarca koji mrzi žene, psihopate i narcisa koje smo već opisali u našim tekstovima. Ipak, ono što je svojstveno tipičnom ženomrscu jeste to što je on sposoban za dugotrajnu vezu sa jednom ženom. Njegova ljubav deluje kao žarka i žestoka, a tragično je na koje sve načine uništava ženu za koju tvrdi da je duboko voli. Ono što je njemu najvažnije u partnerskom odnosu jeste da ima kontrolu nad svim aspektima partnerskog odnosa.
U narednom delu teksta opisaćemo ponašanja ženomrsca i mehanizme kojima on postepeno urušava svaki osećaj samopoštovanja kod svoje partnerke. Ujedno ćemo napraviti i osvrt i na porodične faktore koji mogu da dovedu do razvoja sklonosti da se žena podredi muškarcu. Razlog zbog kojeg smo se opredelili da opišemo muškarca koji mrzi žene, a ne ženu koja mrzi muškarce nije zbog toga što ovakvih žena nema. Sigurni smo da postoje i takvi slučajevi. Ipak, postojeća literatura i klinička praksa pokazuju da su muške psihopate kao i muškarci koji mrze žene daleko prisutniji u populaciji u odnosu na žene koje pokazuju ovu sklonost. Razlozi za ovo su verovatno raznovrsni, a njihovo razmatranje ostaje jedan od izazova psihologije.
Smatramo da je važno naglasiti da ovaj članak predstavlja rezime istoimene knjige Muškarci koji mrze žene i žene koje ih vole, autorke Dr Suzan Forward, koja je svojevremeno bila jedna od najprodavanijih knjiga u okviru self-help literature u Americi. Preporučujemo je svim ženama koje su se našle u partnerskom odnosu koji je na štetu njihove emocionalne i psihološke dobrobiti. Ujedno, smatramo da je važno napomenuti da ovaj članak nije uperen protiv muškaraca i da on nije produkt feminističkih shvatanja (naročito kada se feminizam pogrešno shvata kao mržnja prema muškarcima). Ovaj članak kao i knjiga na kojoj je baziran, može pomoći ženi da shvati muškarca koji u vezi uništava njeno samopouzdanje kao što može biti od neprocenjive vrednosti za muškarca koji uvidi da se ponaša kao ženomrzac i koji želi da se promeni. Ovaj članak, kao uostalom i sajt PSIHOLOŠKI KUTAK, promoviše pravo na psihološku i emocionalnu dobrobit svakog pojedinca bilo da je on muškarac ili žena.
Kako počinje veza sa ženomrscem
Veza sa ženomrscem najčešće ima vrtoglav početak. Romansa počinje veoma brzo sa velikom dozom uzbuđenja. Imate utisak da ste naleteli na najromantičnijeg muškarca na svetu. On čini sve da vas šarmira, prosto vam skida zvezde sa neba! Ono što se posle izvesnog vremena ispostavi jeste da ovakvi muškarci dolaze u paketu sa nizom problema bilo da se radi o novčanim problemima, alkoholizmu, narkomaniji ili da pati od posledica nesrećnog detinjstva ili prethodnih neuspelih veza.
Veliki deo uzbuđenja na početku veze upravo proizilazi iz ideje žene da će snagom svoje ljubavi da reši sve njegove probleme. Ovo uverenje za mnogo žene predstavlja veoma snažan afrodizijak. Ona veruje da će ga njena ljubav izlečiti od svakog problema i patnje. Upravo kroz ovakvu kompatibilnost potreba, njegovu da bude izbavljen, a njenu da mu nadoknadi sve muke koje je pretrpeo u životu, stvara se odnos uzajamne zavisnosti u kome je osećanje samog sebe kao jedinke potpuno potisnuto. Ono što žena na početku ne zna jeste da je svako spasavanje ovakvog čoveka čista iluzija i na taj način upliće se u zavisnički odnos u kome više gubi nego što dobija sve dok se ne nađe u poziciji da je svaki njen korak kontrolisan od strane njenog partnera.
Kojim ponašanjima ženomrzac postiže potpunu kontrolu nad svojom partnerkom
Nakon što prođe period medenog meseca, na scenu stupaju njegova ponašanja koja su vrlo često prožeta besom i napadima iz sasvim nepoznatih razloga. Ono što ženu veoma zbunjuje jeste nagla promena partnerovog ponašanja koja se kreće od šarma ka besu. Ponašanja kojima on postepeno urušava ženino samopoštovanje su nastojanje da kontroliše sve aspekte njenog života, vika, pretnje, povlačenje i ljutito ćutanje, ponižavanje, ljubomora, posesivnost i konstantna kritika za sve i svašta.
S obzirom da žena ne ume sebi da objasni ove ispade ona najčešće pribegava racionalizaciji kao mehanizmu odbrane. Pod ovim se podrazumeva da prelazimo preko svakog saznanja koje je u suprotnosti sa našim dobrim osećanjima. To je način da prihvatimo neprihvatiljivo. Dakle, vidimo ponašanje koje je neprijatno ali ga preimenujemo i opravdamo. Tako smo sklone da njegovu dreku objasnimo prevelikim pritiskom na poslu ili nesrećnim detinjstvom koje ga je načinilo impulsivnom osobom.
Obzirom da je njegovo ponašanje veoma promenjivo, žena je sklona da se vodi sledećom logikom: ako on ume da bude tako divan, onda mora da zbog nečega što ja činim stvari krenu nizbrdo. Ovo uverenje vodi ka tome da se ona dobro oseća u vezi sebe same onda kada je on dobro raspoložen. Njegovo raspoloženje počinje da ima presudnu ulogu u njihovom odnosu, a žena preuzima krivicu za sve što u vezi pođe loše. Ona nastoji da pronađe ono ponašanje kojim će on biti zadovoljan ali njegovo raspoloženje u toj meri je promenjivo da ono što mu se danas dopada možda mu se sutra više neće dopasti. Nema načina da se utvrdi šta će ga „pokrenuti“. Njen život počinje da se svodi na smišljanje kako da mu udovolji.
Kao što smo rekli, svi manevri kojima ženomrzac pribegava za svoj cilj imaju postizanje maksimalne kontrole nad životom svoje partnerke. Nemilosrdna kritika i stalno pronalaženje grešaka jeste jedan od načina. Ovo ponašanje predstavlja vid psihičkog zlostavljanja koje je prerušeno u „želju“ da se od žene napravi bolji čovek.
Sužavanje ženinog sveta je takođe jedan od načina da je u potpunosti veže za sebe. Ovaj proces počinje na način koji u početku ženi može da laska kao recimo kada ona izađe a on joj stavi do znanja kako je brojao sate dok se ne vrati kući i kako je bio usamljen bez nje. Ipak, tanka je granica između ove odanosti i posesivnosti koja postepeno vodi ka tome da se ona odriče mnogih stvari u kojima je ranije uživala samo da se on ne bi osetio usamljenim.
Neki ženomrsci ispoljavaju neprijateljstvo prema ženi kroz seksualnu grubost. Oni nanose fizičku bol u seksu. Ovde naravno nije reč o seksualnom ponašanju u kojem oba partnera uživaju već o aktivnostima koje su neprijatne za ženu ali koje ženomrzac uporno sprovodi uprkos činjenici što to kod nje izaziva bol, nelagodu ili poniženje. Nije retkost da je ovakav muškarac ovisnik od seksa, on koristi seks kako bi narkotizovao duboko ukorenjenu teskobu. Seks mu omogućava privremeno opuštanje i nema značenje uzajamnog deljenja intime, o vođenju ljubavi i da ne govorimo! Ženomrzac će često reći da mu je seks potreban zato što je imao naporan dan, težak sastanak itd.
S obzirom da nastoji da uspostavi kontrolu nad svim vidovima zajedničkog života, to važi i kada su finansije u pitanju. Postoje dva tipa ženomrsca kada se radi o novcu: „onaj koji dobro zarađuje“, finansijski stabilan, i „tragičan junak“, koji sebe vidi kao žrtvu poslovnih neuspeha za koje su naravno uvek krivi drugi. Njega često mora da izdržava partnerka. Bilo da on zarađuje veći deo novca ili da oboje doprinose zajedno, ili je žena ta koja ga izdržava, on je taj koji određuje kako će se novac trošiti! Veliki broj poslovno uspešnih žena kada se upuste u vezu sa ovakvim muškarcem bivaju izmanipulisane tako da odustanu od svojih profesionalnih ambicija. Ubeđujući ženu da joj je mesto kod kuće, a da je on taj koji treba da zarađuje za oboje, on postiže još veću kontrolu nad njenim životom.
Zahtev za kontrolom podrazumeva i kontrolu ženinog društvenog život. Da bi se osećao sigurnim, ženomrzac mora kontrolisati vaše misli, stavove, vaša osećanja i ponašanje. Stoga će jedino oni prijatelji koji podržavaju njegovo mišljenje i njegove stavove biti dobrodošli u vašem životu. Svako ko vam može ukazati na drugačiji pogled na stvari, za njega verovatno neće biti prihvatljiv. On će se koristiti raznim metodama da skuči i suzi vaš svet. Jedna od metoda je da vam druženje učini tako neprijatnim da ćete radije ostati kod kuće.
Izlasci u društvo mogu se pretvoriti u pravu muku. Ženomrzac u društvu ženinih prijatelja može biti naročito šarmantan, a potom kada ostane na samo sa svojom partnerkom on će olajavati njene prijatelje da bi na taj način naglasio nedostatak njene ličnosti. Ako ženu posle svakog izlaska čekaju kritika i bes, ona će verovatno zaključiti da od izlaska sa njim ima više štete nego koristi i počeće sve više da izbegava društvena okupljanja. Još jedna od taktika kojom on nastoji da svoju partnerku izoluje od drugih jeste otvoreno ponižavanje u društvu, on će vređati njenu inteligenciju, karakter, izgled…
Ženomršćeva kontrola nad partnerkom je kao koren biljke: grana se na mnoga područja njenog života-njen posao, njena interesovanja, prijatelje pa čak i njene misli i osećanja. Kao posledica psihičkog zlostavljanja kome je izložena ona vrlo često preuzima njegovu sliku realnosti i sama sebe počinje da doživljava kao rđavu, a kritiku kao sasvim zasluženu.
Kod velikog broja žena koje se nakon ovakvih veza obrate za psihoterapijsku pomoć postoji dramatičan gubitak samopoštovanja udružen sa dodatnim simptomima kao što su čir na želucu, gojaznost, migrene, gastrointestinalni poremećaji, poremećaji u jelu i u snu. Uprkos ovim razornim posledicama, mnoge žene ostaju u ovakvom odnosu i tvrde da je sa njihovim vezama sve u redu. U članku Žene koje se zaljubljuju u psihopate/narcise/ženomrsce posebno ćemo se osvrnuti na emocionalne zamke u kojima se ove žene nađu koje otežavaju da se iskobeljaju iz destruktivnog partnerskog odnosa.
Kako muškarci nauče da mrze žene
Muškarci koji mrze žene vrlo često spadaju u neki od poremećaja ličnosti (granični poremećaj ličnosti, narcistički poremećaj ličnosti, psihopatija…) Njihova mržnja prema ženama predstavlja samo jedan od aspekata njihove patologije. Ipak, muškarac koji ima sklonost da podredi i ponizi ženu ne mora nužno biti i poremećaj ličnosti. Ova sklonost može da se nauči kroz određene sredinske tj. porodične faktore. Vrlo često porodični i genetski faktori udruženo deluju i dovode do destruktivnih tendencija u odnosima, kako sa ženama tako i sa svim ljudima sa kojima ovakav muškarac ulazi u odnos.
Dr Suzan Forward koja je svoju terapijsku praksu usmerila na rad sa ženama koje su bile u vezama sa ženomrscima, ovaj tip muškarca opisuje kao nekoga ko je uhvaćen u sukob između svoje potrebe za ljubavlju žene i duboko ukorenjenog straha od nje. Ovakvom muškarcu, kao i svima nama, je želja da bude voljen ali kod njega je sa željom udružen i strah. On veruje da će ako zavoli ženu ona moći da ga povredi, liši svega ili napusti. Pošto joj je pripisao ovakvu mitsku moć, ona za njega postaje zastrašujući lik. U nastojanju da ublaži taj strah on obično nesvesno pokušava da ublaži moć žene u svom životu. On kroz različite taktike pokušava da je liši njenog samopouzdanja i učini je jednako zavisnom kao što je on zavisan od nje. Čineći nju slabom, tako da ne može da ga napusti, on donekle umiruje svoj strah od pomisli da će biti napušten.
Zbog ovih snažnih, protivrečnih osećanja, ženomrščeva partnerka nije samo predmet ljubavi i strasti već i središna tačka njegovog gneva, panike, straha i mržnje.
Porodični odnosi koji predstavljaju pogodno tlo da se kod dečaka razvije sklonost da mrzi žene jesu oni u kojima ne postoji ravnoteža između majčinke i očinske uloge. U ovakvim porodicama otac je ili suviše strog ili suviše pasivan zbog čega je dečak previše orijentisan prema majci koja postaje centralna figura u njegovom životu. Majka koja najčešće nije zadovoljna u braku, takođe se okreće svojoj deci koju pokušava da navede da udovoljavaju njenim potrebama. Majke u poremećenim brakovima vrlo često iskorišćavaju svoju decu kako bi rešile svoje probleme. Bilo da pribegava preteranim zahtevima od svog deteta, odbacivanju, preteranoj kontroli, rezultat je isti: dečak postaje previše zavisan od nje. Kada odraste on prenosi ovu zavisnost, kao i sukobe i strahove vezane za majku, na svoju partnerku. On je doživeo svoju majku kao nekoga ko ima moć da ga razočara, da mu uskrati ljubav, da ga guši i gnjavi, učini ga slabim ili usmeri svoje nezajažljive potrebe ka njemu i potom je sklon da svoju partnerku doživljava na isti ovaj način. Majka ženomrsca često kod svog sina stvara doživljaj da ona bez njega ne može živeti i da je on dužan da se brine o njoj i da joj nadoknadi sve ono što nije dobila od svog muža. Ona svom sinu na različite načine šalje poruku da nije u stanju da se brine sama o sebi, da bez njegove ljubavi ne bi imala za šta da živi, može se često razbolevati i biti depresivna…sve u funkciji toga da bude centralna figura u životu svog sina. Na taj način, ona ga stavlja u ulogu kojoj on nije dorastao i doprinosi tome da se kod njega javlja osećanje ozlojađenosti, koju će on kasnije pretvoriti u bes prema ženama.
Dečak mržnju prema ženama može naučiti i kroz posmatranje očevog ponašanja. Ukoliko otac predstavlja model agresivnog ponašanja prema ženama, dečak će naučiti da je ovaj vid ponašanja prihvatljiv i legitiman način ophođenja prema pripadnicama suprotnog pola. Posmatrajući oca koji zlostavlja majku, dečaku se šalju poruke da je maltretiranje žene prihvatljivo, da su muškarci moćni, dok su žene bespomoćne. Iako za mnoge sinove ovakve scene mogu biti bolne, u njima se ujedno rađa prezir prema majci zato što nije kadra da se brani i brine o sebi. Muškarac koga je podigao otac ženomrzac, može poprimiti očev prezir prema ženama u ranom detinjstvu. Dečak nauči da muškarac uvek mora kontrolisati ženu, a da je način da se ta kontrola zadobije kroz zastrašivanje, povređivanje i ponižavanje. Na taj način kroz identično očevo ponašanje on istovremeno uči da stekne očevo odobravanje.
Ovo su samo neki porodični uticaji koji mogu imati izvesnu ulogu u razvoju sklonosti da se žene mrze. Ovaj problem je verovatno daleko kompleksniji da bi se mogao objasniti samo porodičnim faktorima. Ne želimo da tvrdimo da će svaki muškarac koji je odrastao pored oca ženomrsca ili preterano zahtevne majke nužno biti i ženomrzac.
Smatramo da je ova tema izuzetno važna za veliki broj žena i iskreno se nadamo da će nekima od njih pomoći da prepoznaju destruktivan odnos u kome se nalaze što je naravno prvi koraku pronalaženju adekvatne pomoći u vidu psihoterapije kroz koju će povratiti izgubljeno samopouzdanje.
Mia Popić, psihoterapeutkinja
Literatura: Muškarci koji mrze žene i žene koje ih vole, Dr Suzan Forvard
Vec 4 godine zabavljam se sa deckom koji je sa jedne strane psihopata a sa druge zenomrzac. Imao je jako ruzno detinjstko, otac koji pije i tuce majku, mladja sestra koja sve to gleda i koju hoce da zastitit i stariji brat koji se na vreme izvukao i njih “ostavio” da se bore sa ocem.
Sve je pocelo lepo, romanticno i previse brzo. Nakon treceg sastanka mi je rekao da me voli!! Prvo me je uplasilo to, ali posle… U medjuvremenu njegova majka je ostavlja oca i otisla je sa cerkom u stan. Njega i oca ostavila je u dugovima zbog kuce. Ziveli su od danas do sutra. Ja sam vecinu saznala tek kasnije. Primetila sam da nesto nije kako treba, da ga nesto muci, ali kad god sam pitala u cemu je stvar nije hteo da prica o tome. Izmedju nas je sve bilo super. Vidjali smo se redovno, sve ok. Nakon 11 meseci veze me je zaprosio, na bozic, sa muzikom, ispred mojih… I od tada su poceli problemi izmedju nas… Svadje neke bezvezne, zasto je to tako zasto nije onako, ne spavamo po mesec, dva mozda i tri a i kada spavamo to je uzasno… Nekad sam nocu plakala, on me cuje i ne okrene se da pita sta mi je. Kada smo u drustvu svi drugi su mu bitniji i preci od mene. Sa svakim stane da poprica da pomogne a kad meni nesto treba – to nije bitno. Bila sam u bolnici nedelju dana zbog operacije, po ceo dan lezala sama, ako dodje, dodje na 5 minuta i onda se zuri jer ima obaveze. I svaki put ista prica… Htela sam da idemo na letovanje, ali za tim nema potrebe. Kad god hocu svoje misljenje da kazem on me ucutkuje, kad god hocu da idemo negde, nema potrebe, kad god hocu da kupim nesto, zasto ti sad to treba. A dvoriste nam je puno nekih auta koje je kupio jer hoce da ih sredi pa da preproda! Otisle pare u vetar. Kad kog sam pocela da pricam sa njim o nasim problemima, on mi kaze da ne moze da razmislja o tome jer mu je glava puna problema, sad mu je prece da sredi auta, pa mu je prece da renovira kucu, pa mu je prece ovo pa ono. I opet je sve prece on nase veze i mene. I dalje se nase svadje nastavljaju i sve gore i gore… Jednog dana mi je rekao da slobodno mogu da spakujem stvari i idem ako mi nije dobro… To vece sam preplakala jer vise nisam znala sta da radim. Kako je koji dan prolazio ja sam neke moje stvari odvajala i pocela da pakujem, tako da se ne primete. Neznam zasto sam i od koga sam se krila.
U Dezembru sam pokupila moje stvar i vratila se kod mojih. E onda je poceo da mi pise poruke, da zove, da preti kako ce da se ubije, da place, pa me je cekao ispred firme… Krajem meseca se nismo culi jedno 5 dana… i posle opet… pozivi poruke, kako ne moze bez mene, kako nece bez mene, kako ovo za njega nije zivot, svi su ga ostavili zasto sad i ja, on to nikada nije hteo itd. Obecavao je da ce sve da promeni, da ce sve da bude kao na pocetku… I… Ja se vratim. Tek dve nedelje smo opet zajedno i ja opet imam osecaj da ce to da traje samo par nedelja i bice posle sve kao pre…
Volim ga. I mislim da bi mi sve lakse bilo kad to vise nebi osecala… I sad mi glava puca i vise neznam dalje… Jer vidim po njegovom ponasanju da to nece da moze dugo… Danas sam zaplakala da me niko ne vidi, od straha… Necu da prolazim opet kroz sve to. Jednom sam mu rekla da nebi bilo lose da potrazimo nekog psihologa… Jer sam htela da mu neko pomogne, ali on je odbio… Sad sam se vratila jer ga volim i hocu da budem uz njega ali izgleda ne vredi…
draga moja, samo mi nije jasno koga volis…volis coveka koji hoce od tebe da napravi psiholoskog i emotivnog invalida…to nikako ne mogu da razumem…samo izracunaj koliko imas godina i koliko je tek godina pred tobom, i da li si spremna da sad stavis tacku na svoj zivot…on se nikad nece promeniti…
Nije se promenio i ja sam zavrsila sa tim. Vratila sam se kod mojih i pocela da zivim svoj zivot. Pravio mi je par put szene al je moj otac stao iza mene i tako da je i to prestalo… Od kako sam kod mojih lakse disem… Sada znam zasta zivim… 🙂
I mene zanima kako se ponasati,ja ne znam sta vise da uradim…ne mogu svoju decu ostaviti bez oca,a ne mogu vise ni trpeti psihicka maltretiranja,svaki savet bi mi dobro dosao…
Draga moja, ako deca zele da podju sa tobom…ostavi ga…jos ako imas podrsku svojih roditelja ili porodice ne treba da razmisljas ni sekund.Oni su svog oca izgubili odavno, i moje misljenje je da takvog ne treba da imaju.To bi i ja odavno uradila ali decca ne zele da ostave svoj dom u kom su odrasli, jer ima to na neki nacin uliva sigurnost…u tom smislu sam strasno nemocna.Takodje, nikako se ne preporucuje ostavljati decu takvom psihopati.To je moj savet, mozda subjektivan ali potpuno te razumem kako se osecas i uzasno sam besna na ceo nas socijalni sistem u drzavi koji zanemaruje ovakve tragicne stvari…ostavljene smo same sebi na milost i nemiost, bez finansijske pomoci niti bilo koje druge pomoci…Od srca ti zelim sve najbolje i da resis svoj problem na najbolji nacin…jer…jedno moras sebi nametnnuti…svaki problem ima resenje…i veruj u to…
I mene zanima kako se ponasati?
Kako se tesko izboriti s takvim tipovima nevjerovatno… Zahvaljujem dragom Bogu sto me u zadnji cas spasio jednog. Zelio je brak , djecu, i zenu koju ce moci samo on da kontrolise. Pocelo je idealno, pojavio se u mom zivotu nakon kraha velike ljubavi kao melem za rane…Nije me zanimao, ali prijala mi je njegova zainteresiranost, fascinantna i pomalo opasna… Odmah sam prepoznala takav tip muskarca nije nesto ali ima ono nesto sto zene ne ostavlja ravnodusnim…I ne bih se ni osvrnula da on nije bio uporan. Osvojio me svim onim sitnicama na koje zene padaju…
I prva dva mjeseca su bila idealna, a onda je postepeno pocelo, od sitnice sto mu nisma rekla kome sam bila predmet interesovanja bez obzira sto nisam nikada ni izasla s tom osobom, do ludjackih pogleda pracenja svake moje reakcije, treptaja, pravca gdje gledam, osmijeha… Poticao je iz problematicne obitelji, gdje je otac bio centralna figura… Nastojala sam ga razumjeti i na sva pitanja po sto puta postavljena ko, kako, zasto, od kud sto ne kazem, sto se nasmjesim konobaru odgovarala i ubjedzivala ga iznova i iznova da sam tu samo za njega. Njegov ego je dominirao, a njegovo zadovoljstvo konstantnim maltretiranjem mene bio je kratkotrajan. Bez obzira koliko vremena proslo svaki put je imao snage nanovo preispitivati situacije, bivse,vrijedjati, ponizavati nikad se nije umorio, a meni je postajalo sve zamorno. Imao je uvid u moj telefon, fb, a pod njegovoim ultimatumom da cu ga izgubiti, obrisala sam brojeve, fb prijatelje naravno s akcentom na “muske”.
Ali, nikad nije bio zadovoljan i u tom zacaranom krugu ja sam izgubila sebe, vec sam se uveliko odaljila od prijatelja, roditelja i sestre koji su mi konstantno ukazivali na psihopatsko ponasanje… Nisam zeljela slusati. Ja sam za njega bila premija od izgleda do obrazovanja… U dubini duse znala sam da su upravu ali…
Naravno njegova privatnost je ostala samo njegova! Kad bih ja slusala slicne price jezila sam se i komentarisala kako sebi to zena moze dozvoliti, ali kad se nadjes u tome nisi sposoban predvidjeti manipulaciju…
I onda se desilo neizbjezno pocelo je od svadja, gurkanja pa je i poneki samar pao… I to je potrajalo koji mjesec, dok se nisam osvjestila i ostavila ga… Kraj je bio dramatican kumio,molio, plakao… i opet sam pokleknula ali samo na kratko 10 dana. Kad je postalo lijepo onda sam ja postavila ultimatum, zelim znati ko je on i trazila telefon. Opirao se i popustio, i nisam se iznenadila, dok je mene maltretirao mjesecima on je izlazio s drugim zenama. I opet je plakao, molio i govorio da me voli…
Pozdrav svima,
Moja prica je manje vise veoma slicna vasim pricama. Upoznala sam momka i sve je bilo bajkovito prvih meseci. Covek je bio zdrav, zaljubljen,radio i dobro zaradjivao, ali bio nezadovoljan. Nezadovoljstvo i nervoza uvek su pravdani problemima i tenzijom na poslu. Tenzija se kasnije prenosila na nasu kucu u kojoj sam ja pocela da trpim. U pocetku su to bile kritike, a kasnije je preraslo u samaranje i guranje. Situacija je postala gora kada sam ostala u drugom stanju cemu smo se u pocetku radovali oboje, medjutim moji roditelji nisu bili odusevljeni sto su pravdali misljenjem da on nije covek za mene i da deluje kao neko ko nije pouzdan i ko je nadasve agresivan. Iako u pocetku branim njegove stavove i nasu ideju o zajednickom, porodicnom zivotu, kasnije shvatam da su bili apsolutno u pravu. Bila sam sve modrija i zapostavljenija, sto je on uvek pravdao tenzijom na poslu, koji je inace bio operativan. Sta bi tek bilo kada bi bio clan menadzmenta? Ne daj Boze. Nisam napomenula da sam ja doktor ekonomije, a on carinik. Takodje nisam napomenula da su moji roditelji pripadnici visoke klase, a njegovi penzioneri. Nikada ovo nisam nabacivala, stavise uvek sam sebe stavljala u drugi plan, sto ocigledno nije bilo pametno, obzirom da su njegovi kompleksi svakako na kraju izbili na povrsinu i kostali me zivaca, zdravlja, gubitka kilaze, spontanog pobacaja i na trenutke, gubitka prijatelja i porodice koji me nisu mogli prepoznati. Kada je insistirao da mi kupi auto, iako sam vec imala svoj auto koji sam dobila od roditelja, svoje vozilo vracam mami tati i od njega preuzimam auto u koji je, kasnije saznajem, ugradjem GPS preko kog on ima uvid u lokaciju na kom se vozilo nalazi u svakom momentu. Srecom, nikada nisam lagala o svojoj lokaciji jer sam bila slepo zaljubljena i ni na kraj pameti mi bilo nije da ga lazem, pa sam tu dobro prosla u smislu da me nije tukao zbog lazi. Ali zbog svega drugog jeste. U Spaniji na letovanju sam dobila sljagu na sred ulice sto su neki lokalci prijavili pa sam letovala sa interventnom policijom od koje sam jedva uspela da ga izvucem, da ne odem u zatvor. Kasnije na istom tom letovanju bivam davljena usred noci nakon cega se pakujem da odem na aerodrom i vratim se svojoj kuci, ali on trci za taksijem placuci i moleci me da mu dam, tacnije, da nasoj ljubavi dam jos jednu sansu. Vratila sam se. Za svoj rodjendan sam na romaticnom putovanju u Toskani dozivela spontani pobacaj, nakon cega slede njegove kritike i optuzbe da su moji roditelji krivi zbog svega sto mi se desava. Prica je vrlo obimna i situacija je bilo raznih. Citam tekst i potvrdjujem njegovo ponasanje od prve do poslednje recenice. Tesko je bilo okrenuti se i otici, ali mislim da se isplatilo. Nisam ga prijavili za zlostavljanje u vanbracnoj zajednici, kao ni za pretnje koje sam dobijala, presretanje i slicno. Plasim se da, ako me nekada i povredi a ja ne budem u stanju da objasnim, moja majka nece moci da dokaze nadleznim organima sa kakvim covekom sam imala za posla. Ostavljam dokaze svakog dana kako bih, ako bi me povredio ili ne daj Boze ubio, mogli da dokazu da ga nisam prijavila iz straha, a ne zato sto se zlostavljanje nikada nije ni desilo. Razmislite o posledicama pre nego sto odlucite da ostanete sa nasilnikom.
Citam dosta na ovu temo tokom poslednjih meseci otkad sam stavila tacku na svoju naizgled divnu vezu, posto mi je izuzetno tesko da prihvatim njegovo ponasanje i pokusavam vec dugo da nadjem opravdanje, ali apsolutno svaki teskst, studija i istrazivanje ima iste rezultate-psihopata. Ulagala sam u nas zajednicki prostor, sve svoje vreme posvetila njemu i nasoj vezi a izasla iz toga nesrecna, depresivna i iznurena. I dalje nisam dobro. Imam nagle promene raspolozenja koje su prouzrokovane mislima o njemu. Dugo sam isla kod psihijatra koja je ubedjena da je izbor da zivim pored takvog zivota egal smrti. Svakog jutra budila sam se obazriva i radoznala da vidim kakvog je raspolozenja moj verenik i sta smem, a sta ne smem da kazem. Plasila sam se da ce moje reci izazvati kod njega bes, agresiju, nervozu, ljutnju i nezadovoljstvo. Kaznjavao me je tako sto bi me ili isamarao, ili zabranio odlazak na more, produzeni vikend i slicno. Govorio je da ga ne razumem. Imao je panicne napade koji su se zavrsavali odlazenjem u urgentni centar bar 2-3 puta tokom nedelje. Neretko bi me zvao tokom radnog vremena da se vratim kuci jer njemu nije dobro i trebam mu da budem kraj njega. Obzirom da sam u isto vreme bila zaposlena u farmaceutskoj kuci a i zavrsavala doktorske studije, lagala sam poslodavca da sam cesto morala na fakultet, a odlazila bih kuci da tesim svog uplakanog verenika koji nije mogao da se smiri jer me je prethodnu noc izudarao i bilo mu je vazda zao zbog toga. Tesila sam coveka koji me je zlostavljao-psihicki i fizicki. Kao sto sam vec napomenula, dolazim iz dobrostojece porodice, pa sam cesto bivala okarakterisana kao bahata, razmazena i uobrazena devojka sa kojom se prijatelji druze samo iz koristi i koju zapravo niko ne voli. Takodje mi je govorio da moji roditelji iskazaju ljubav tako sto mi daju novac, a da zapravo nemaju velikih emocija prema meni, jer nemaju vremena za svoju decu. Postala sam, kao i sve vi zene,devojke, nesigurna u sebe i gubila sam samopostovanje. Radila sam ono sto se ocekivalo od mene da radim, ali to zapravo nisam bila ja. Spustila sam svoje kriterijume maksimalno.. Ma nisam ih spustila, ja nisam ni imala kriterijume. Nisam videla dalje od njegove lepote, crne,guste kose, plavih ociju i 2 metra. Krupan i prelep, markantan i nadasve sarmantan momak koji je imao izuzetno tesku ruku. Nije me bolelo kada me udari, zaista nije. Boleo me je ponos i bolelo me je 25 godina ulaganja mojih roditelja u mene koja sam dozvolila da me zgazi carinik. Carinik koji me je na letovanju pljuvao slajmom u vise navrata u fensi hotelu na Palma de Mallorca, Espana. Nisam napomenula da je bio mesecar i da bi me napadao u toku noci i plasio me, nakon cega bih dugo plakala i pokusavala da mu objasnim da sam to JA-njegova devojka, ali je on stalno govorio da nemam razumevanja i da ne umem da se ponasam prema ljudima koji mesecare, pa onda danima ne bi razgovarao sa mnom i bivao bi ljut i nervozan. Kao sto sam vam vec ispricala u svom prethodnom izlaganju, imala sam spontani pobacaj u Toskani, Italija nakon cega su lekari dozvolili da me moj verenik, njegova sestra i njen verenik odvezu kolima za Rim, gde me je cekao lekar da me operise. Na putu ka Rimu je moj verenik ogladneo i napravili smo pauzu da oni jedu sendvice na benz.pumpi, dok sam ja krvarila u kolima i molila Boga da stignem do Rima. Sve ovo je bilo apsolutno normalno i prihvatljivo u trenutku desavanja, medjutim , nakon sto sam ga napustila i pocela da razmisljam o svojoj osmomesecnoj vezi, shvatala sam kroz kakve sam situacije prolazila i koliko sam bila sludjena, zaludjena i zaljubljena. Mislim da ga i dalje volim. Tacnije, sigurna sam u to. Ali je ta ljubav poremecena prisustvom straha koji je preuzeo primat i koji me tera da bezim od njega. Svaku noc razmisljam o njemu. I svaki dan. Plasim ga se a tako bih volela da je drugaciji. Volela bih da je to onaj covek u kog sam se prevashodno zaljubila kao nikada pre. I kao sto nikada verovatno i necu biti zaljubljena. Nisam spremna za novi pocetak i ne razmisljam o tome. Moji dani prolaze u razmisljanjima o njemu. Toliko uzviseno sam pricala o tom coveku, a toliko ga se plasim. Sada, kada vratim film, shvatam da smo imali jednu zajednicku osobinu, a to je da oboje nismo postovali istu osobu- MENE. On me je nipodistavao svakodnevno i zbunjivao me svojim promenama u ponasanju, napadima panike i izmisljanjem kojekakvih dijagnoza, a ja sam izgubila sebe i postala devojka koju niko nije mogao da prepozna.
prestani to da radiš sebi, strašno je to čitati a kamoli živeti. čuvaj zdravlje, i zdravlje svog budućeg deteta koje ćeš imati. ali imaj ga, molim te, sa nekim ko zaslužuje da utisne svoje gene u tvoje. podigni glavu. takvih polovnih apolona ima mnogo. ali tebi treba prijatelj, čovek, muž. mir i sigurnost
uh..samo to mogu reci posle procitanih komentara koji su skoro identicni jedan drugom.Tuzna i teska je borba kroz koju prolazimo.Sve isto..kod svake zene.Sve smo se trudile da uradimo najbolje u zivotu, verovale u to da ako smo dobe prema kretenima bice i oni prema nama, verovale da mozemo stvoriti savrsenu porodicu i uzivati u zivotu.Ali to je tako ogromna zabluda koja nas kosta skoro zivota.Dodacu samo to,(iz mog slucaja)da nam ti kreteni u pocetku predstavljaju izuzetan oslonac iz razloga sto on pored “silnih svojih muka, problema i bolesti” funkcionise i kao ide dalje kroz zivot.Ide dalje zato sto se leci svojim zrtvama.E to je mene u celoj prici impresioniralo.Kao dete razvedenih roditelja i kao dete koje je uvek mastalo o stabilnoj porodici, one se pojavio sa svim svojim problemima pricajuci kako je i njemu zivotni cilj normalna porodica.Pored svega je imao brak pre mene (on je imao 30 a ja 20 godina) u kome je imao autisticno dete a ja nasela na to kako mu mogu svojom ljubavlju pomoci da to preboli.Strasno.Sve u svemu odvojio me od moje kakve takve porodice, koja nije idealna ali barem nije psihopatska, odvojio od drustva, odvojio od mojih navika…od svega…U jednom momentu nisam vise znala ni sta zelim ni ko sam, razapeta izmedju njegove promene raspolozenja i nacin na koji da mu ugodim.Rodila sam jedno dete, rodila drugo…dva divna decaka.Bila sam idealna dok sam bila pored dece kad sam im stvarno trebala dok su bili mali…a sad kad imaju 11 i 9 godina…odjednom on postaje i predstavlja se kao veliki roditelj, a ja kao majka koja svoju ulogu folira.Uglavnom napustila sam ga, i nismo bili zajedno par meseci…ali deca nisu “htela” sa mnom.Ostali su kod njega i taj period ne znam kako sam prezivela.Izmanipulisao je decom, a ujedno i sama deca nisu videla u meni sigurnog roditelja jer sam danima ostajala u krevetu da placem, i trzila utehu koje nije bilo.Srozao je ne samo moje samopouzdanje nego imoj autoritet kod dece.Vratila sam se i opet su neke stvari iste.On je isti kreten koji smatra da kod sebe nema sta da menja, ali ja nisam ista.Ne lezim vise i ne placem, to je ono sto sam se zaklela da nikad vise necu raditi.Polako vracam svoj autoritet i svoju licnost.Unistio mi je posao koj isam radila, ali ponovo trazim nove poslovne prilike, i necu odustati.Trenutno nam jedan sin ceka operaciju i kad se sve zavrsi verujem dobro, moram okrenuti novu stranicu u svom zivotu ali bez njega…
Mogla bi toliko toga sad da pisem o njemu i nasem odnosu, tj.o zlostavljanju ali mislim da sam mu dala isuvise prostora.
Rekla bi samo zenama koje trpe zlostavljanje da moraju da ostanu jake, ne zbog sebe nego zbog toga sto mogu na taj nacin izgubiti decu kao sto sam ih i ja za malo izgubila…kad god vam se place, radite nesto drugo sredjujte stan, cistite i ako vam je sve cisto…samo nikako, nikako plakanje…depresija…zbog koga?
Možete li dragi moji zamisliti da ovakav jedan ALO NE OVAKAV VEĆ najveći manipulator ,lažov,zlostavljač,”čovjek” koji mrzi žene diskriminira me sve što je moje,ponižava “osoba” koja radi na visokoj funkciji sada a i prije u vojnom državnom vrhu ?DA. UNIŠTIO MI JE OBITELJSKO NASLJEĐE ZATO ŠTO NE PODNOSI DA JA IMAM,ZASTRAŠUJE ME PLJUNUO ME PRED DJECOM,PSIHIČKI ME MALTRETIRA,ISKLJUČUJE NAM MENI I DJECI TELEFON,UHODI ME ON I NJEGOVI PRIJATELJI,PRIJETI MI DA PORED MOJIH NEKOLIKO DIPLOMA NE GOVORIM LJUDIMA DA RADIM ,GOVORI STALNO DA AKO BILO ŠTO PODUZMEM ĆU VIDJETI KAKO ĆE IZGLEDATI TUŽBA KOJU ON SASTAVI -naravno kaže kao službena osoba ,kaže da će me uništiti. 18 godina braka dvoje moje krasne djece,crkveni brak-preko mene je dobio i krizmu /ovaj čovjek/i obiteljski status,i državljanstvo, ovaj čovjek, čovjek koji je rekao da”me strašno mrzi”,koji mi je rekao “da njegov pogled gleda prema vratima pakla”,”da ja kao majka ne postojim” već da je on gospodar svega,da “bez njega ne bi smo mogli niti živjeti”,svaki dan je ponavljao nebrojeno puta /usadjujući nam to non stop/,potpuno me diskriminirajući i pred djecom. nakon toliko godina braka saznala sam svašta o njemu a onda je pobjegao kod majke .prijavila sam ga . služi se cijelo vrijeme najjačim oružjem koje ima -MANIPULACIJOM RIJEČI I ZLOUPORABOM POLOŽAJA.PRAVI TOTALNI PSIHOPAT NA POLOŽAJU.NA ŽALOST NISAM VIDJELA. DRŽAO ME GLADNU NEKOLIKO DANA PRIJE NEGO SAM U BOLNICI ZAVRŠILA DVA PUTA GOVOREĆI MI “AJDE DA TE SADA VIDIM KAKO ĆEŠ BEZ MENE “.MOLIM SE DANIMA DRAGOM BOGU DA ZAVRŠIM SA SVIME I KRENEM U BOLJE SVITANJE TE SE OSLOBODIM DOSLOVNO TERORA KOJI ČINI OVAJ ČOVJEK NADA MNOM A USKORO PLANIRAM SVE “STAVITI”I U MEDIJE I ŠIRE .
Super mije ovaj policajac ženomrzac 😀 ahahha, iz koje si ti rupe dopuzao…
tužno, tužno nadsve tužno.
Kakvi indijanci,imaju jos i obraza da cak i ovde kazu koju…cak i ovde da nam”objasne”.Sve su nase price manje vise iste,dijagnoza je jasna kao dan,a citajuci esej ovog policajca svo vreme sam imala utisak da citam nesto sto je napisao moj bivsi….takodje zenomrzac i takodje policajac.Fuj,podilazi me jeza.Pogotovo zbog vaseg poziva,trebalo bi da smo ponosne na vas a ustvari ste pljunuli u lice i nama i sebi i svojoj deci i ovoj drzavi i sistemu….ZABOGA JA NE RAZUMEM KAKO..KAAAKOO…NA TAKVE POLOZAJE DOLAZE LJUDI SA TOLIKO POREMECENIM SISTEMOM VREDNOSTI,vi ste spam ovog drustva,dno dna,marginalci…jadno jadno jadno
Ja sam zenomrzac, ali mrzim vas jer vise volite glumce, imitatore i osobe koji se koriste lazima, prevarama da bi pridobili Vase srce.
Znači aludiram i potvrdjujem to da ste iracionalno nezrela stvorenja ove planete zemlje, i da kroz 2 miliona godina evolucije, niste napredovale, i same ste krive za svoje padove i promasaje.
Iz iskustva znam da ne volite gledati dugorocno i pametno, nego zelite da osjetite taj seksualno-orgazmicno uzbudjenje u “ovom trenutku”, a ne gledate sta mozete stvoriti od “stidnog” muskarca u doglednoj buducnosti – Vi upropastavate muskarce, Vi nas tjerate da Vas lomimo.
Takodjer, sve Vi zene koje ovo procitate i koje kazete da zelite muskarce da “budu ono sto jesu” je apsurdna i notorna glupost. Vi zelite muskarce da su idioti bez obraza, seksualno promiskuitetni, i ne zelite muskarca koji Vam moze dugorocno, u svakom smislu biti od koristi.
Dokaz: Dokaz ste Vi “zene”. Dokaz je racionalno i logični kut gledanja na zene, bez uplitanja i najosnovnijih emocija.
Pročitane ste i shvaćeno je da želite od muškaraca da budu “idioti”.
Ženomrzac sam, radim u policiji, ali stvarno, STVARNO, ne bih digao ruku, niti Vas psihički maltretirao, jer ovaj tekst je isuvise istine rekao.
Hvala.
(zlo)
Stefama tu si upravu .Nema mnogo toga da se doda hteo bih pitati zene majke dali bi volele da im sinovi ozene neke kao Severina i slicne, ajdete molivas necemo pricati gluposti .Ko voli nacetu jabuku ili auto sa predjenih 300.000 km ,sada druga je stvar jer je nemoralno vreme po sistemu daj sta das .Evo vam jedan od primera a ima ih dosta zenska 25 godina isla sa ozenjenim covekom koji ima decu htela brak da mu rasturi ,medjutim on nije hteo zenu i decu napustiti ,pricam o drugarici udade se ona ima decu sa nekim koji predpostavljam i nezna sta je sve radila ,jeli takve osobe zasluzuju decu ? Isto tako muskarci su svoje kriterijume srozali nemaju dostojanstvo moral. Prema buducem detetu majke nemaju postovanja sada zamislite izivljavali se u raznoraznim pozama i danas sutra ta ista dete rodi, ma takva deca treba da se odreknu takve majke ,kao onaj Severinin a ima ih podosta.
Stefane, tvoj post je prilicno star, ali htela sam ti reci – potpuno si u pravu! Zene su mahom takve kako si ih opisao. Ja sam retkost, spadam u one zene koje nisu volele ekstremno zgodne, nabildovane, arogantne tipove. Volela sam upravo one nezne, mirne, stidljive, osecajne… koji imaju razumevanja i vole tiho… uvek sam zelela da ih usrecim. Zanima me gde se sada nalazis?… Pozdrav. Ankica
bas kako je receno, NOGA u DUPE, kratko i jasno!
MOLI se, jer molitva dusu krepi i jaca, ispovedaj se pevaj u horu; nalazi svoje kvalitete i jacaj ih; ljubav prenesi na zive stvorove kojima treba pomoc i odgoj…unucici, sirotani…pomozi im u nauci, realizaciji zelja sa obavezama odgovornosti, razvijati dobre kvalitete i samo pouzdanje.
Dvije i po godine izlazim sa zenomrzcem … Poceo je da me maltretira nakon 4 mjeseca nase veze … Od tad nisam mogla nikako da odem od njega. Prvo mi je uskratio drustvo, prestala sam sa svakim da se druzim … Zavukla sam se u kucu i nidje nisam izlazila …Psihicki i fizicki me svakodnevno maltretiro, snimio nas kako vodimo ljubav i ucjenjivo da ce svima da pokaze, prijetio mi da ce me osisat na celavo cak i da ce me ubit, odem kod njega ne da mi kuci da idem znala sam po 5h da placem on bi me jos izbio jos mi ne bi dao kuci da idem .. najvise me bilo strah da raskinem jer zivim u malom gradu i cesto bih ga sretala … I tako nakon 2 godine i 3 mjeseca prebije me da majka rodjena nije mogla facu da mi prepozna … Tu odlucim da prekinem, odem u Njemacku … I lakse mi je bilo 3 mjeseca … Nije bilo njega svaki dan da me naziva pogrdnim imenima … Kad sam dosla iz Njemacke on mi je pokazo tetovazu, moj lik je istetoviro na lijevu ruku … oprostila sam mu sve, prico je kako se promijenio 10 dana se savrseno poasao prema meni nisam mogla da prepoznam da je to on … i poslije 10 dana opet isto ponasanje … opet me maltretira i bije bez razloga … ne mogu, ne mogu ovo da podnesem, molim Vas pomozite mi bar me nekako posavjetujte, dajte mi neku nadu jer sam svaku izgubila … Molim Vas pomozite mi …
Draga ne znam u kojem gradu zivis, al evo ja se javljam iz Zagreba i znam da postoje razna sklonista za zene zrtva nasilja, B.a.b.e., civilne udruge za zene, zrtve nasilja i zlostavljanja. Prva faza bi trebala bit prihvacanje da si ti zrtva, da nisi kriva, a druga faza suocavanje sa istinom, cinjenica da ti je potrebna pomoc. Takodjer moras razgovarat sa svojim bliznjima, ukazat im na to da si zrtva zlostavljanja, hej, ako je potrebno vristi da shvate kako ti je potrebna pomoc da odes od nasilnika. Moj savjet bi ti bio da pronadjes profesionalnu pomoc, obrati se lijecniku, trazi savjet, nemoj se sramit, ti si zrtva nasilja i zasluzujes pomoc i ozdravljenje!!! Budi iskrena, nemoj nista skrivat, samo iskrenost i otvorenost prokazuju nasilnika.
Moras ic hrabro naprijed, moras se borit za sebe, jer nitko drugi nece. Svi zasluzujemo pravu ljubav, postovanje, prihvacanje, briznost, suosjecanje, osjecaj pripadnosti, srecu, zadovoljstvo, mir, nemoj pristajat na nista manje.
Milica Chotra's review
Dec 15, 12
1 of 5 stars
Recommended to Milica by: Harmonizza
Read from December 13 to 14, 2012
“Čuveni Pajtonovac i njegov psihoterapeut u duhovitom dijalogu otkrivaju kako struktura porodica iz kojih smo potekli oblikuje nas i naše živote, i nude ohrabrenje i putokaz za ostvarenje sreće,” piše na korici ove knjige. Skeptik, kakva sam, nisam u njoj tražila putokaz za sreću, pa ni ohrabrenje, ali me je zanimalo psihološko objašnjenje uticaja porodičnog okruženja na naš psihosocijalni razvoj, a budući ljubitelj britanskog humora, očekivala sam da ću se usput i zabaviti. Umesto toga, dobila sam zastarela tumačenja i uputstva za odgoj svoje nerođene (i neplanirane) dece (kako, nedužna, ne bi nasledila majčine devijacije), upakovana u često dosadan, repetitivan i na momente čak i uvredljiv razgovor.
U vreme kad je nastala, početkom osamdesetih godina prošlog veka, ova knjiga je smatrana valjanom psihologijom, i, pisana jezikom pristupačnim laicima, mnogim roditeljima je možda i pomogla da bolje razumeju svoje dete, ali i sebe i svog partnera u novonastalim (porodičnim) odnosima. Čitajući je 30 godina kasnije, svesna sam da su neke moje zamerke donekle nepravedne/promašene, ali ja ih i ne pišem s namerom da kritikujem (pokojnog) Skinera, već da savremenim čitaocima ukažem na ono što smatram problematičnim, jer ovu knjigu i danas imamo na (self-help) policama u knjižarama (ovaj primerak je štampan 2011. godine). Usput napominjem da nisam psiholog, te da je moje poznavanje teorija nakon Frojda i Junga slabo (mada često imam utisak da od tada nije bilo nekog većeg pomaka u ovoj nauci, a čitajući ovu knjigu, čiji je vrhunac objašnjenje Edipovog kompleksa, ne biste ni pomislili da jeste). Počeću analizom/dekonstrukcijom uvodnog citata, a zatim se osvrnuti na teme koje su me posebno “pogodile”.
1) “Čuveni Pajtonovac i njegov psihoterapeut u duhovitom dijalogu…”
a) Ako je knjiga u originalu i bila duhovita, ovaj kvalitet je ostao izgubljen u prevodu; prevodu koji je osakatio i Hendelsmenove ilustracije, u kojima ipak vidimo tragove onoga što prepoznajemo kao britanski humor na kom su neki od nas odrastali (dakle, nije stvar u međukulturnom nerazumevanju). Negde se on ipak nazire, ako rečenicu sebi prevedete na engleski:
Džon: … To nas dovodi do teške reči – “disciplina”.
Robin: Od latinske reči “podučavati”.
Džon: Tako je. Učenik nije bio neko koga je Isus sistematski kažnjavao. Ali ako danas pomeneš tu reč, ljudi odmah prizovu mentalnu sliku šamaranja i neljubaznosti i dece koja se grozno provode.
Ko ne zna (ili nema naviku da razmišlja na 5 jezika dok čita) da su Hristovi učenici “disciples”, neće znati o čemu to Kliz govori. Zato ostavljam prostora mogućnosti da je “Families and How to Survive Them” duhovitija od ovog prevoda, ali ne očekujte “Monty Python’s Flying Circus”.
b) “Duhoviti dijalog” se odvija između komičara i njegovog nekadašnjeg psihoterapeuta, stručnjaka za grupnu analizu i porodičnu terapiju. Džon Kliz predstavlja nas, nestručne ljude, koji, u pokušaju da zdravorazumski shvatimo ono što nam Skiner govori, postavljamo očekivana pitanja i na kraju sumiramo rečeno, makar to značilo da po deseti put ponavljamo nešto što je manje-više očigledno. Robin Skiner je stručnjak kome smo došli sa problemom koji se on ponudio fino da nam objasni, naizgled spuštajući se na naš, laički nivo, ali zapravo uvek ostajući na pijedestalu osobe koja zna bolje i čije je znanje ispravno i neupitno. On ne smatra da je njegovim tvrdnjama potreban bolji “dokaz” (šta god to u psihologiji/psihijatriji značilo) od njegovog životnog iskustva i lične kliničke prakse, i slobodno koristi odrednice kao što su “normalno” i “zdravo” u rečenicama tipa “oni imaju bolje razvijenu ličnost i ne izgledaju toliko nenormalno”, te brani upotrebu termina “devijacija” i onda kad je naš zdravorazumski Džon dovede u pitanje. Džonu ne ostaje ništa nego da mu s vremena na vreme dobaci “o, izvoru svekolike mudrosti” ili da konstatuje da je Skiner “u osnovi, izuzetno dobro informisana totalna neznalica [Ne brini se, ekonomisti lepo žive od toga]”. Ne znam za vas, ali mene takvi dijalozi ne zadovoljavaju, a još manje zabavljaju.
2) “… otkrivaju kako struktura porodica iz kojih smo potekli oblikuje nas i naše živote…”
Osim što otkrivamo da razvoj naše ličnosti u najvećoj meri zavisi od procesa odvajanja od majke, saznajemo još samo da uglavnom biramo partnere sa sličnom porodičnom istorijom, koji dele naše strahove i inhibicije, te da tako i svoju decu zatvaramo u začarani krug u koji su nas uvele još naše prababe i pradede. Skiner nudi kratku analizu sličnosti i razlika u iskustvima najstarijeg, najmlađeg i jedinog deteta, i roditelja jedinca naspram roditelja sedmoro dece, ali to bi bilo sve kad je u pitanju strukturalna raznovrsnost. Porodicu čine otac, majka i deca, i najdalje što se od toga ide jeste mogućnost zamene za oca (ujak, baba), ipak uz neprestano isticanje važnosti ovih figura za pravilan razvoj ličnosti. Ako ste odrasli ili živite u drugačijem tipu zajednice, autori vam neće otkriti gotovo ništa.
3) “… i nude ohrabrenje i putokaz za ostvarenje sreće.”
Ohrabrenje postoji samo u smislu uverenja da “sad kad sam ovo pročitao/la mogu da sprečim da moje dete pati zbog grešaka moje babe i omogućim mu manje traumatično odrastanje (ukoliko okolnosti dozvole)”, ali na ličnom planu čitalac ne dobija ništa sem eventualne utehe da “nije on kriv” (već uglavnom njegova majka) i putokaza ka najbližoj ustanovi koja nudi grupnu terapiju. Ja nisam dobila ni to, već samo razne (i ne baš pohvalne) etikete na Skinerovom spektru normalnosti.
Ne sećam se Skinerove definicije sreće, ali sam zapamtila da ljubav znači “biti pod vlašću druge osobe”. S takvom (po meni, pogrešnom) definicijom ljubavi, a zatim i “normalnosti” (gde i sam pokušaj definisanja smatram pogrešnim, ali hej, ja sam antropolog, a ne psihijatar), knjiga koja implicira postojanje nekog ispravnog vida bivstvovanja, “zdrav” tip ličnosti i porodice, u odnosu na koje se sve druge zajednice, ličnosti i razvojni putevi mere i (kroz terapiju) ispravljaju, kao da ne predviđa sreću za “devijantne”, sa atipičnim detinjstvima, koji možda ne žele heteroseksualnu monogamnu zajednicu (i decu) kao okvir svog daljeg postojanja.
4) Autizam
Nazivajući autizam “jednom vrstom ludila”, Skiner pronalazi uzrok problema u majci koja “ne može da se uživi” u odnos sa bebom, te je primorava “da okrene leđa svetu i porekne da postoji”. U prilog tome navodi “otkriće” Lea Kanera da su roditelji autistične dece visoko obrazovani, preosetljivi ljudi “koji su naginjali tome da žive u sopstvenoj glavi, u idejama i apstrakcijama, i bili mnogo manje zainteresovani za osećanja,” te im je bilo teško “da podnesu emotivnu konfuziju do koje dolazi kad neko pokuša da razume bebin svet”.* “Eh, da su majke autistične dece imale ovu knjigu, ne bi bilo problema”, neko će pomisliti. Pošto se i ovako malo zna o autizmu, moram da odreagujem.
Teorija o emotivno hladnim majkama (“refrigerator mother”), koju je prvi izneo Kaner, a popularisao Bruno Betelhajm, i koja je bila dominantno objašnjenje dečjeg autizma tokom 50ih i 60ih godina (mada su njeni odjeci i dalje primetni, a kod Skinera se gotovo jedino oni čuju), danas je napuštena (uglavnom se smatra da su uzroci genetski, mada njihova priroda još uvek nije poznata). Međutim, niko se nije setio da negde (u predgovoru, pogovoru, na korici) napiše da su neke od teorija iznetih u ovoj knjizi odbačene i problematične, čak i kad su njihove društvene (i etičke) implikacije ovako ozbiljne, kao što je stigmatizacija majki čija deca i sama nailaze na nerazumevanje društva, a u ovoj knjizi su gotovo dehumanizovana: “Ona hodaju oko tebe, ili te koriste da dobiju nešto što žele, ali to je kao da si ti deo nameštaja.” Imala bih još štošta da dodam, ali mislim da je i ovo dovoljno.
*feministički dodatak: (view spoiler)
5) Seksualnost
Šemu psihoseksualnog razvoja ličnosti Skiner skoro sasvim preuzima od Frojda, tako da o istoj ne bih naširoko pisala i kritikovala je (vidi ukratko na Vikipediji), ali bih se osvrnula na njegovo objašnjenje formiranja seksualnog identiteta i s tim povezane stavove.
Ukratko: postoji most. Deca su na jednoj strani reke, s majkom, jer su s njom od rođenja, s druge strane je otac. Od devojčice se očekuje da ostane s majkom, od dečaka da pređe kod oca, kako bi se potvrdili u svojoj ulozi žene, odnosno muškarca, istovremeno flertujući s roditeljem preko reke (Edipov kompleks). Prelaz preko reke se završava do 3. godine, Edipov kompleks razrešava do 6. Ako devojčica pređe na drugu stranu, a dečak ostane s majkom, postaju transseksualci – u oba slučaja “kriva” je majka: u slučaju devojčice bila je previše hladna, u slučaju dečaka previše brižna i posesivna. Deca koja su ostala na mostu tražeći intimniji, topliji odnos sa roditeljem istog pola postaju homoseksualci.
Govoreći o “lečenju seksualnih problema” Skiner kaže da je teško uticati na probleme koji su se razvili pre edipovske faze, identifikujući tako neheteroseksualne identitete kao devijantne:
Robin: Često je vrlo teško uraditi bilo šta povodom toga. A kod najvećeg broja transseksualaca i većine homoseksualaca, od psihijatra se čak i ne traži da promeni samu devijaciju, jer su joj se oni prilagodili, prihvatili je. Tako se pitanje promene i ne postavlja.
Džon: Ali promena je moguća?
Robin: O, da. Ali kada se to desi, to je vrlo spor, naporan i često bolan posao, zato što se moraju promeniti sami temelji ličnosti.
Hm, u kom univerzumu se temeljna promena ličnosti smatra lečenjem? Dalje, na Džonovu primedbu da je od termina “devijacija” bolji “varijacija”, “koji sugeriše da je jedna seksualna orijentacija podjednako ‘normalna’ kao druge”, naš stručnjak odgovara:
“Uopšte se ne protivim njihovom pravu da u to veruju i da promovišu svoje ideje…” (pod maskom tolerancije, stav homoseksualaca o sopstvenom identitetu i životu označava kao “verovanje”, valjda nasuprot svom “znanju”; uvod o pravima treba da da dodatni kredibilitet onome što sledi, a to je neko “ali”:)
“Ali kao što možeš da vidiš iz načina na koji sam objasnio faze seksualnog razvoja – a objašnjenje ne samo da ima smisla po mom kliničkom i ličnom iskustvu, već nam takođe omogućava da pomognemo ljudima da promene svoje ponašanje i efikasnije funkcionišu – mislim da ove seksualne orijentacije mogu najbolje da se objasne i razumeju ako ih poredimo sa normalnim razvitkom” (dakle, u ime nauke, kako bismo podržali moju teoriju, jer tako lepo zvuči, hajde da proglasimo deo čovečanstva devijantnim, a onda ćemo da im menjamo temelje ličnosti jer odstupaju od onoga što smo mi, psihijatri, zamislili kao “normalno”; tome u prilog, nastavak:)
“Odabrao sam da ih tako vidim zato što mi je to korisno, to funkcioniše, to ima smisla” (korisno meni, psihijatru, ne njima, ličnostima koje smatram da treba menjati, iako imaju pravo da veruju da ne treba; samo, čekaj da se još malo odbranim i pokažem kako sam pun razumevanja:)
“Ali ako drugi više vole da misle da su devijacije došle niotkuda, bez objašnjenja – a naravno taj stav je razumljiv ako oni ne žele da se promene – meni to sasvim odgovara. Šema razvoja koju opisujem ne implicira bilo kakav moralni stav niti okrivljavanje, i ne tvrdi se da ljudi treba da budu drugačiji nego što jesu.” (ako eksplicitno odbacim ono što implicitno tvrdim sve vreme, sve je u redu)
I tako dalje. Do kraja nas Skiner uči i šta je “normalan” seks, kako bismo bili “normalni” i “zdravi” ljudi koji rađaju “normalnu” i “zdravu” decu, uklopljenu u njegove definicije, i tako potvrdili njegovu teoriju, makar on morao da nas leči od nas samih.
Zene, predjite na zene.
Nema vam druge.
Clanak je odlican! Jako dobro objasnjeno,sada su mi tek mnoge stvari jasne.Veliko xvala!
Sa ovakvima nema nikakve strategije. Jedino ih možete ostaviti i krenuti dalje.
A kako ih ostaviti? Mora se stvarno biti jak i odlučan, i nema vraćanja kada pokaže svoje “dobro” lice. Prekinuti svaki kontakt s njim. Jedini način. U početku je teško, ali poslije 2-3 puta izbjegavanja pozdravljanja na ulici, ne javljanja na telefon, nekako postaneš ponosna na sebe i onda nije ni teško završiti s tim.
Ko je u braku i ima djecu, to je malo teže, ali vjerujem da postoji izlaz i iz te situacije.
Moj bivši muž i ja imali smo jednu dodirnu tačku koja nas je vezivala: moju slabost, odnosno to što je on mrzeo žene, a ja nisam dovoljno volela samu sebe.
Žene ne znaju svoja prava. Lako je ženu u današnje vreme uzdrmati u tome da li je ili nije dobra žena i majka. Rastrzane smo izmedju materinstva i posla, nesigurne u dubinu svoje ženske uloge. I same osećamo grižu savesti u takvoj ulozi, a onda na tu našu slabost lako se ”zakači” emotivni vampir željan kontrole.
Skoro dve decenije sam bila u braku sa ocem svoje dece. ”Kupovao” me prvo time što se ”zatvorio” zbog mene, bio neverovatno posvećen meni, podilazili smo mladalačkoj nesigurnosti i on meni i ja njemu i venčali se mladi i najsrećniji na svetu, a onda entuzijazmom da bude najbolji otac na svetu, stvarno se energično davao za decu kad su bili mali…
On je imao probleme od početka, a ja sam bila njegov ”spasitelj”, jedini prijatelj, jedina porodica…, sve na svetu.
Imao je napade panike, onda se navukao na lekove, a zatim i na alkohol. Iako sa velikim potencijalima, počeo je da menja poslove, nije mogao da se pronadje. Ja sam napredovala u poslu i jednog trenutka, njegova mržnja je izašla na površinu. Iako sam mu pomagala, podržavala, pratila, volela, nikad ga nisam uvredila a kamo li prevarila…, sad sam osoba koju mrzi, ogovara, pridaje mi najgore osobine, u meni vidi najgore i o meni priča najgore. Izdao me i izdao je našu porodicu, ja to tako vidim, iako se on upinje iz petnih žila da dokaže da sam ja najgora osoba na svetu.
Pretnje, ucene, manipulacije, neverstvo, sve je to isplivalo s vremenom, u tome se udruživao sa majkom koja je bila i ostala dominantna figura u njegovom životu. Mene je kratko zamenio s njom, a ustvari mrzi nas obe.
Sada, posle razvoda, ima novu žrtvu, žao mi je, ali s druge strane, nekako mi je lakše što je ta žena psihološki stručnjak. Ako ona nije mogla da ga ”provali” sada u svojoj petoj deceniji i zavidnim stažom psihologa, kako sam mogla ja sa svojih 20 kad sam se vezala za njega. S druge strane, možda može da mu pomogne, jer ja nisam mogla, morala sam zbog svoje dece da spašavam sebe od njega.
Poseban je slučaj, on drži osobu time što pored tebe tiho pati, trpi uvek neke velike probleme, maltretiranje na poslu, ima panični sindrom, gušenja i drugih psihosomatskih problema, a tako se život prilagodjava njemu i samo njemu, a s druge strane nikad nikakva očekivanja i zahteve od takve osobe ne možeš da imaš.
Jednog trenutka sam ga zamolila da ako je stvarno bolestan, da uzme bolovanje i ne ide ni na treninige, ni na putovanja, ni na posao, pa kad se izleči da počnemo normalan život.
Bio je bolestan samo za mene i preda mnom. U svim drugim segmentima nije, kao ni za švaleraciju i flert sa drugim ženama.
Takvo ponašanje gore je nego nasilje, nisam imala nikakve argumente, već puna sažaljenja i podrške prihvatala sve.
Sve se slomilo kad sam ja profesionalno napredovala. Kada je trebalo on da pruži podršku meni, kao što sam ja pružila njemu, e taj film nismo mogli da gledamo.
Uključivanje novih ljudi i novih sredina u moj život bio je okidač da sa bolesti manipulacija predje na ponižavanje i omalovažavanje prvo mene kao majke, a onda i mene kao ličnosti. Do juče ja jedina princeza i dominantna ličnost u njegovom životu, preko noći postajem nemoralna bludnica i loša majka, kako mi je jednom rekao: ”moralna nakaza”.
Na prvi znak fizičkog nasilja u sebi sam odlučila da se razvedem i RAZVELA SAM SE pre skoro dve godine. U meni je sve vapilo da se odvojim od njega i da počnem normalno da živim. Moralo se dalje. Mirna mi je savest. Deca su sa mnom, zdravije sam okruženje za njih.
Jesam bila mlada i nesigurna, nasela sam na nesraslu ličnost koja potiče iz traumatične porodice, ali s vremenom, ja sam očvrsla i razvila se, prevazišla to i bila sam spremna da imam normalne odnose u ljubavi, bez kontrole, nasilja, ucena i manipulacije, ali on nije bio materijal za prijateljstvo i poštovanje žene.
Njegovo stanje se pogoršavalo, volja da nešto sa sobom radi je nestajala.
I pored toga, ostajala bih sa njim da se nije potpuno okrenuo protiv mene i da nije krenulo to maltretiranje. Zbog bolesti ne bih nikad ostavila muža, kao što mislim da ni mene ne treba neko da ostavi iz tog razloga.
Ali niko ne treba ni zbog kakve ”ljubavi” da nešto trpi, ODRICANJE je jedno, a trpljenje je drugo.
Ljubav je podržavajući odnos u kome oba partnera uživaju podršku i razumevanje za SVOJU ličnost, za svoje izbore, za svoje prioritete, za svoje ciljeve, afinitete….
Najpre svoju grešku da izaberem život sa takvom osobom i nasednem privremeno na to da ja ne valjam, vidim u svetlu pogrešnog vaspitanja žena da ne znaju svoja prava, odnosno da nisu sigurne u svoju žensku i majčinsku ulogu i koliko imaju ”pravo” na to da se posvećuju svom ličnom razvoju ukoliko su majke i u braku.
Imam i ćerku i sina i nisam želela da uče pogrešan primer ljubavi kroz žrtvu. Postoji veliki spektar načina da se pokaže ljubav, ne mora to biti žrtva svoje ličnosti i svog života, svoje sreće. Želim da ih naučim da vole ljude tako što vole i sebe. Samo to.
U mnogim navedenim primjerima sam prepoznala svoj brak.Najgore je da se takve stvari polako i neprimjetno uvlace u nas zivot,tako da kad pocnemo razmisljati da nesto nije u redu,vec smo jako duboko u problemima.Zato je i tako tesko izici iz takvog odnosa.U mom partneru je bilo od svega pomalo:malo od Narcis-Tipa,malo psihopate,malo zenomrzca.Sada kada se prisjecam u proslost,zakljucujem da su znaci vec na pocetku bili tu,samo u blazem obliku.I ja sam bila mlada,naivna i kao dijete razvedenih roditelja sam vijerovala -dok god sam ja dobra prema njemu i dajem sve od sebe,bice i on prema meni dobar.Bila sam perfektna zrtva…Bili smo jedno drugom prva ljubav,iako je on u vremenu naseg zabavljanja uvijek ponovo imao druge dijevojke,a ja sve prastala…Sa 23 smo se vijencali,prvih godina smo jos bili i sretni,i ako sam ja vec tada sav svoj zivot njemu podredila.Najgore je doslo tek kada smo dobili dijecu.Tada sam prepoznala njegovog oca u njemu:SVE STO JE KOD SVOG OCA NEKADA KRITIKOVAO I ZBOG CEGA JE U MLADOSTI PATIO,sada je isto to meni radio,sto je njegov otac njegovoj majci ucinio…Zanimljivo da citava porodica je njegove postupke sada odobravala,vijecno je on bio u pravu i jadnik,a ja sam bila nesposobno,nevrijedna njega i njegove “plemenite” porodice…Sa dvoje male dijece me je ostavljao samu u stanu,tada smo se upravo bili preselili u drugi grad,ja nisam nikog poznavala.U naselju,gdje bez auta nigdje nisam mogla iz stana otici sa dijecom,ostavljao me i do dvije sedmice u samoci.Kad god sam htijela sebi nesto kupiti,on nije odobravao.Kad sam htijela negdje ici,i ako sam otisla,kad se vratim,pravio mi je losu savjest ili nije danima sa mnom razgovarao.Najgora mi je bila cutnja,a ja ga sluzim,perem mu ,kuham za njega….3 godine je to trajalo,jednom nisam vise citavu situaciju mogla podnijeti.Dijecu nisam imala kuda povesti sa sobom,a zivot razdvojen od dijece mi se cinio nemogucim.Samo jedan dijelic sekunde je bio potreban da sebi presudim,sto ranije nikada nisam odobravala-pokusala sam se ubiti.Prezivjela sam i nakon toga spoznala da nisam ja ni zasta kriva,da se moramo rastati.Jos 2 godine sam ostala u takvom braku,dok sam pripremala mogucnosti za razvod .Danas zivim sa nasom dijecom skupa,on dolazi dijeci u posijetu i u nasem kontaktu me pokusava na isti nacin kontrolisati,svojim arogantnim cutanjem.Samo sto sam ja sada odrasla i znam procitati njegove postupke.Ne moze mi vise nista.Samo jedno jos zalim:da nikada nista od svega nije uvidio,niti ce ikada shvatiti sta mi je napravio…za njega cu ja zauvijek biti ta koja je kriva,za sve i svasta…Zalim za onom dobrom stranom oca moje dijece,ali sam isto tako svijesna,da su ta vrata za mene zauvijek zatvorena…
Svaki put kada mu nisam dozvolila da me ima pod potpunom kontrolom,tada je postajao nasilan,prijetio mi da ce me ubiti,udaviti itd.Nakon takvih scena je dolazilo ignorisanje i cutnja,pracena sa inatom-tada je radio sta je htio,obaveze oko termina,porodice,dijece vise nije obavljao,u stanu nije htijeo svakako nista,jos samo je razgovarao s drugim osobama preko interneta,meni ispred nosa,a svoje poruke,fb profile i razne telefonate sakrivao od mene.Zadnje 3 godine iskljucio me je sasvim iz svog drustvenog zivota,mene izolirao od prijatelja,porodice…vise nista nismo radili zajedno…osijecala sam se odbaceno,iskoristeno,zlostavljano…
citajuci ovaj tekst sam pronasla sama sebe u 99 %,,,, vec 100 put prevarena i svaki put se vracam ,
Kako se rijesiti takvog idiota ,iskoristava me kako dusevno , materijalno i u svakom pogledu ,,….
Ja nikako da kazem Ne ,pokusavala sam prekinuti ,ali ne izdrzim nikako,,,
Znate kako sa ovakvim muškarcim- noga u dupe…Govorim iz iskustva,drugo ništa ne pomaže 🙂
Istog sam misljenja.
Kako i odakle snagu prikupiti za nogu i ostalo sto ide uz to,
kako smoci snage,, kad ga volim iako znam da nije covjek kakvog zasluzujem i kad kazem da je kraj i kad odem od njega , vracam se ponovo,,il sam luda , ili nemam odgovora na svoje ponasanje u odnosu prema njemu,,.
Kako,??? imali neko lijeka ,,,,,
20 godina strogog zatvora – tako se može opisati moj brak.
Pobjegla sam u zadnji tren, zašavši u peto desetljeće života. Kako?
Isključivo zahvaljujući psihoterapiji. Moguće je da se uspije i bez psihoterapije, ali veeelika je vjerojatnost da ćete upasti ponovo u istu (ili još goru) vrstu patološke veze. Kak bi se reklo, iz govna u drek.
Psihoterapija je najbolja stvar koja mi se dogodila u životu. Pri tome mislim na kontinuiranu individualnu ili grupnu višegodišnju terapiju najmanje jednom tjedno, (a ne petnaestminutno savjetovanje jednom mjesečno). Ne žalite vremena ni novaca, to zaslužujete!
Sretnija sam, ljepša, uspješnija i samopouzdanija u svojoj pedeset i drugoj godini nego što sam bila u dvadesetim, tridesetim, četrdesetim…….
Žalim li za čime?
Da.
Žalim što sam toliko dugo čekala.
Čemu se nadam?
Nadam se da moja djeca neće ponoviti isto.
I mene interesuje kako bi trebalo da se zena odnosi prema zenomrscu.
Godinama patim zbog jednog ženomrzca.Igra toplo hladno.Znam da sam u tom zavisničkom odnosu.Trenutno je u fazi iščekivanja da me potpuno dokrajči.Naime,prevario me sa mojom prijateljicom.On nema djevojku,već samo povremeno švrlja tu i tamo.Ima 44 godine.Ja sam udana,muž mi je saznao za njega,ali mi je i oprostio.Problem je što smo u malom gradu i svakodnevno ga viđam.Shvatila sam da nemam više snage,idem na psihoterapije,ali ipak…..želim konačni kraj svega toga.Već pola godine ne komuniciramo,međutim ipak kad ga vidim loše mi je.Čak nije više ljubav u pitanju već sam jednostavno loše.Želim biti ravnodušna ali još nisam…
Kako zena treba da se ponasa prema zenomrzcu?
Moj muz je jedan od njih.