Globalno vrednovanje

Dominance

Još od malih nogu vaspitavani smo tako da postanemo dobri ljudi. Verovatno ste veliki broj puta u detinjstvu čuli kako vam kažu „Ako to i to uradiš dobar  si dečak/devojčica ” ili « Ako to i to ne uradiš, nisi dobar dečko/devojčica»  Učili su nas da se osećamo krivim kada nešto uradimo pogrešno i govorili nam da smo zbog naših loših postupaka loši ljudi. Na taj način utrli su put tendenciji od koje imamo više štete nego koristi а koja se zove globalno samovrednovanje.

Globalno samovrednovanje podrazumeva uverenje da  naši postupci u potpunosti određuju našu ličnost. Dakle, na osnovu procene naših postupaka mi idemo korak dalje i sasvim pogrešno procenjujemo svoju suštinu. Na taj način skloni smo da sebe obezvređujemo zbog loših postupaka ili da sebe idealizujemo zbog svojih dobrih postupaka. Globalno vrednujući sebe nalazimo se na klackalici « idealan ja-rđav ja».

Tendenciju globalnog samovrednovanja možemo označiti i kao etiketiranje sopstvene ličnosti.  Česta posledica procene sopstvene ličnosti kao loše na osnovu lošeg ponašanja jeste osećanje krivice .

Osećanje krivice proizilazi iz negativnog etiketiranja sebe na osnovu sopstvenog ponašanja. Vaše razmišljanje odvija se po sledećem principu “Kriv sam jer sam uradio lošu stvar, to znači da sam loša osoba”. Dakle, vrednujete svoju ličnost u toatalu na osnovu određenog postupka. Ako ste se poneli dobro, onda mislite za sebe da ste jedna sjajna osoba, ako se pak poneli  loše onda mislite da ste loša osoba. Da li se ovakvo vrednovanje sebe uopšte isplati? Da li je ispravno dizati sebe u nebesa zato što ste na primer ustupili mesto starici u autobusu i da li je ok kuditi sebe ako ste recimo bili nepristojni prema konobaru?

Verovatno se ne slažete sa gore navedenim tvrdnjama i mislite da je logično da osećate krivicu kada se ponašate pokvareno. Uvereni ste da nešto ozbiljno nije u redu sa ljudima koji povređuju druge i da njihovo loše ponašanje govori o njima da su bezvredni, zli, prokleti, loši…

Ipak, odbacivanjem globalnog vrednovanja sebe ( i drugih) možete voditi sasvim pristojan i pošten život bez da se stalno lomite nad sopstvenim greškama i korite sebe. Priznajte sebi da ste odgovorni za ona ponašanja koja smatrate pogrešnim, nemoralnim, povređujućim po druge. Na taj način ćete moći objektivno da sagledate svoje ponašanje i da se potrudite da ga korigujete i izbegnete da napravite istu grešku ponovo.  Dakle, priznajte sebi da je vaše ponašanje pogrešno ali ne i da vas ono čini zlom, bezvrednom i užasnom osobom vrednom svake osude.

Sasvim je u redu da želite da u životu činite dobre stvari i da težite uspehu i priznanju od strane drugih. Ukoliko međutim ovu svoju želju za za uspehom i priznanjem pretvorite u moranja i zahteve, to će vas voditi osećanju bezvrednosti  jer pogrešno zaključujete:

Pošto moram da radim dobro, a radim loše, to ne valja i ja ne valjam.”

Ako svoja moranja i neophodnosti ponovo vratite u želje i razmišljate:

“Veoma želim da dobro radim stvari, ali ne moram i to što sada nisam imao uspeha u ovom zadatku ne znači da sam totalni luzer”  poštedećete sebe samopovređivanja koje je uvek udruženo sa tendencijom globalnog vrednovanja svoje ličnosti.

Kao što vidite globalno vrednovanje sebe ne samo da se ne isplati jer predstavlja čin nasilja prema sebi samom, nego nije ni logično. Ako ste danas na primer uspešno obavili neki posao to vas ne čini u celosti dobrom osobom isto kao što ako sutra naiđete na neuspeh u muvanju osobe koja vam se dopada, to ne znači da ste potpuni luzer. Ljudska ličnost nije nešto što u totalu može da se proceni po prinicipu pripisivanja etikete ( tipa kreten, luzer, car, faca…) jer već sutra stvari na osnovu kojih pripisujete ove etikete mogu da se promene. Ljudska ličnost je promenjiva. Ono što danas važi, sutra ne mora biti slučaj i zbog toga vam je korisnije da procenjujete samo svoje postupke ali ne i svoju ličnost u celini.

Ne samo da nije u redu da sebe globalno vrednujete nego može biti veoma opasno kada globalne ocene pripisujete drugima. Ovakav način razmišljanja može da vas dovede do besa, mržnje i nasilja. Princip razmišljanja je isti kao i kod samoosuđivanja. Na osnovu tuđeg ponašanja koje procenjujete kao loše zaključujete da su i oni loši i pokvareni ljudi. Mehanizam je isti: dobro ponašanje=dobri ljudi, loše ponašanje=loši ljudi. Dobri i loši ljudi zapravo ne postoje! Koliko god vam to čudno zvučalo, ako racionalno promislite videćete da ako za nekoga kažemo da je suštinski dobar to onda znači da uvek čini samo dobre stvari. Ako za nekoga, sa druge strane kažemo da je rđav do svoje srži, to bi značilo da uvek čini samo loše stvari. Činjenica je da međutim ne postoje u potpunosti dobri ili loši ljudi. Postoje samo ljudi koji su po svojoj prirodi pogrešivi koji čine dobre i loše stvari, koji su nekada uspešni a nekada ne i koje svakako ne vredi u totalu procenjivati na osnovu njihovih postupaka.

Verovatno svo nasilje na ovom svetu, ratovi, mučenja i ubistva proizilaze upravo iz ovog uverenja da postoje loši ljudi i da treba da budu kažnjeni za svoje loše postupke. Uzmimo na primer ubistvo. Čovek, impulsivan i frustiriran iz raznih razloga, shvati da mu neko stoji na putu i ubije ga. Na osnovu ubistva procenjujemo ga  kao lošeg po istom prinicipu po kome je on  počinio ubistvo jer je osudio neku osobu, procenio je kao lošu i zaključio da ne zaslužuje da živi. Mi kao društvo naravno ne tolerišemo da ljudi idu okolo i ubijaju druge zato što im stoje na putu. Da bi ih naučili da to ne smeju da rade kažnjavamo ih, u nekim državama čak i smrtnom kaznom ( električna stolica je u nekim državama i dalje popularan način smrtne kazne). Ono što je velika kontradikcija u pomenutom primeru jeste da društvo osuđuje ubicu na identičan način na koji je ubica osudio onoga koga je ubio. Ovo je možda pomalo ekstreman primer ali u njemu se vidi opasnost osuđivanja drugih i kako uverenje da nečije loše ponašanje odražava pokvarenu suštinu te osobe vrlo često služi kao opravdanje za najgore vrste agresivnog ponašanja.

Kao što vidite, ljudi koji se drže ove filozofije i olako zaključuju o sebi na osnovu određenih postupaka, osuđeni su  da veći deo svog života provedu ili depresivni ili besni. Depresivni zato što sebe osuđuju zbog svojih grešaka a besni zato što druge osuđuju zbog njihovih grešaka. Uveravamo vas da je ovakva filozofija iracionalna zato što su ljudi jesu pogrešivi i zato što je iracionalno  od sebe( i drugih) očekivati da se uvek ponašamo savršeno.

Izgleda da je ljudska osobina da sebe i druge procenjuju kao “dobre” ili “loše”, u zavisnosti od uspeha ili neuspeha određene aktivnosti. Teško nam je da procenjujemo  samo ono što činimo, a ne i ono što jesmo.  Ipak, koliko god da je teško za nas je mnogo korisnije. Uz mnogo rada i vežbanja – i mnogo ispravnog mišljenja – često ćete (ne uvek) uspeti. Pokušajte pa vidite.

Ako zaista želite da sebi pomognete i da budete mudri i “racionalni”, odlučite da procenjujete samo svoje postupke, dela, misli, osećanja i druga ponašanja, a ne uopšte da, ne! sebe, svoje biće, svoju suštinu, svoju sveukupnost.

Pored toga što vas savetujemo da odustanete od procenjivanja svoje suštine smatramo da treba da odustanete i od koncepta samopoštovanja koje je zapravo veoma blisko tendenciji davanja globalnih ocena sebi na osnovu uspeha tj. neuspeha u određenim aktivnostima. Šta pod ovim podrazumevamo?

Kada imate samopoštovanje, skoro uvek verujete: “Ja sam okej ili dobar jer dobro izvodim važne zadatke i jer sam fina, voljena osoba.” Ovakvo samopoštovanje je jedna od najvećih poznatih ljudskih bolesti – jer kad ne uspete da dobro radite i kad niste veoma voljeni (što je skoro neizbežno), vraćate se osećanjima svoje bezvrednosti i pokvarenosti. Štaviše, čak i kad dobro izvodite stvari i kad ste priznati od drugih, vi ćete brinuti, brinuti, brinuti da vam se ne dogodi da ne uspevate i dalje tako – i da ne izgubite svoju vrednosti – neki sledeći put!

Kao što vidite ni samopoštovanje vam se ne isplati mnogo. Danas možete sebe da poštujete a sutra već ne. S toga vas savetujemo da bezuslovno prihvatite sebe sa svim vašim mana i vrlinama, da procenjuete koliko dobro nešto činite, koliko ste priznati i uspešni i ako procenite da možete bolje onda i  korigujete svoje ponašanj ali ni slučajno ne procenjujete sebe u totalu. Vi ste u isto vreme mnogo stvari i samo jedna etiketa koju sebi pripišete ( bilo da je to luzer ili faca) ne može u potpunosti da odredi vašu ličnost.

“Ja sam dobra osoba zato što postojim, zato što sam živ i zato što sam odabrao da definišem sebe kao ‘dobrog’, a ne kao ‘lošeg» i prihvatam sebe bez obzira da li nešto dobro radim i bez obzira da li sam priznat od značajnih ljudi»

Dakle, izbor da na ovaj način potpuno prihvatite sebe biće delotvoran i oslobodiće vas nezdravih emocija kao što su depresija i bes kada naiđete na svoju i tuđu pogrešivost koja je pravilo a ne izuzetak!

Mia Popić, REBT savetnica

Literatura: Vodič u razuman život, dr Albert Ellis

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

*

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>