Brojni psiholozi bavili su se ovom problematikom ali ona i dalje u velikoj meri ostaje enigma. Iako svi negde intuitivno možemo da pretpostavimo da porodica, kao što utiče na brojne aspekte našeg života, od sistema vrednosti koji gradimo, prijatelja koje biramo, škola i fakulteta za koje se opredeljujemo….njen uticaj u oblasti ljubavnih odnosa i dalje ostaje nepoznanica.Porodica za veliki broj ljudi simbolizuje najdublje snove i strahove. To su snovi o ljubavi, intimnosti, stabilnosti, sigurnosti i zaštićenosti, ali i strahovi od napuštanja, gubitka i neuspeha.

Da li postoji razlika između onih ljudi koji su odrasli u sigurnoj i emocionalno toploj porodičnoj atmosferi i ljudi koji su u svojim porodicama bili izloženi stalnim kritikama, odbacivanju, zanemarivanju, nasilju?

Na koji način ove razlike u porodičnom kontekstu mogu da se odraze na način na koji će osoba da funkcioniše u oblasti ljubavnih odnosa?

Neka istraživanja pokazala su da deca koja su bila izložena emocionalno hladnom tretmanu svojih roditelja su kao odrasli ljudi skloniji da razviju nesigurne obrasce emotivnog vezivanja i da generalno manifestuju nesigurno, bojažljivo i zatvoreno ponašanje u prisustvu osoba suprotnog pola. Ovaj podatak nije ništa novo i moglo bi se reći da je blizak našem zdravom razumu…Dakle, oni koje su roditelji voleli i pazili izgradili su se u sigurnije osobe u svim sferama funkcionisanja pa tako i ljubavnoj za razliku od onih koje su roditelji zanemarivali, preterano kritikovali i odbacivali. Iako ne volimo uprošćavanja, čini nam se da je ovaj podatak univerzalan za većinu ljudi.

Ono što nas više zanima jeste na koji način porodica utiče na izbor baš tog partnera koga biramo a ne nekog drugog?

Većina nas vođeno je univerzalnom idejom „suprotnosti se privlače“. Ono što je međutim istina jeste da se ljudi privlače zato što izgledaju suprotno. Međutim, ljude zapravo privlače sličnosti, i to sličnosti u jednom od najfundamentalnijih aspekata-u porodičnoj istoriji. Na taj način, čak i oni koji su se udali ili oženili da bi pobegli od svojih porodica, na neki način svoju porodicu nose sa sobom, psihološki govoreći.

Dokaz koji ide u prilog, ove prilično neobične ideje, jeste takvozvana Vežba porodičnih sistema koju autori knjige „Kako preživeti sopstvenu porodicu“ navode u ovoj knjizi i koju vam toplo preporučujemo ukoliko želite da se pozabavite svojim porodičnim istorijama i načinom na koji su se one reflektovale na vaše živote.

Dakle da se vratimo na vežbu. Svrha ove vežbe jeste da ispita načine na koji parovi biraju jedni druge u sobi prepunoj ljudi. Ova vežba pokazuje način na koji biramo jedni druge a da ne znamo ništa o tom drugom. Vežba se odigrava u prostoriji punoj ljudi koji se međusobno ne poznaju i zadaje im se zadatak da izaberu drugu osobu iz grupe koja ih podseća na nekoga iz njihove porodice, ili im stvara utisak da bi ta osoba popunila prazninu u njihovoj porodici. Ono što je interesantno u samom zadatku jeste da im nije dozvoljeno da razgovaraju već samo da šetaju okolo posmatrajući jedni druge. Kada izaberu nekoga, to jest kada se upare, daje im se zadatak da razgovaraju neko vreme i pokušaju da utvrde zbog čega su izabrali jedno drugo. Podstiču se da porede svoje porodične istorije. Zatim, od svakog para se traži da izabere drugi par, da naprave kvartet. Onda se od svakog kvarteta traži da formira neku vrstu modela porodice, dogovarajući se ko će koju ulogu u porodici da ima. Posle toga razgovaraju međusobno o tome šta ih je to u njihovim porodičnim istorijama navelo da se tako odluče.

Ono što je bio epilog cele vežbe, jeste da su svi učesnici vežbe, za para birali osobu sa sličnom porodičnom istorijom kao i da su se ti parovi združivali sa drugim parom koji im je bio vrlo sličan. Ispostavilo se da kvartet koji bi na kraju bio formiran se sastojao od ljudi koji su bili poreklom iz sličnih porodica. Tako su neke grupe poticale iz porodica u kojima su postojale teškoće u ispoljavanju pažnje ili, u iskazivanju ljutlje, ili u kojma se očekivalo od svih članova porodice da uvek budu optimistični i veseli. Ili otkriju da je sve četvoro imalo očeve koji su retko bili kod kuće u periodu najvažnijem za njihovo formiranje, ili da su njihove porodice pretrpele veliki gubitak. Ono što je najinteresantniji podataka u ovoj vežbi jeste da su se na ovaj način pronašli i oni ljudi koji su bili usvojeni, ili su imali očuha ili maćehu, ili su podizani u domu za decu bez roditeljskog staranja. Svi su iskusili osećanje odbačenosti rano u životu, i u ovoj vežbi su, bez greške, pronašli jedni druge!

Ova vežba demonstrira nesvesnu privlačnost ili ono što zovemo „hemijom“ i ukazuje da ljudi nesvesno biraju jedni druge zbog sličnosti u funkcionisanju njihovih porodica i da im to uspeva za rukom samo na osnovu uzajamnog gledanja bez ikakvih dodatnih informacija! Prilično interesantno! Iako bi voleli da možemo da vam damo objašnjenje za ovaj neobično fenomen, nemamo ga. On na žalost samo ukazuje da je porodica bitna ali nam ne otkriva jasne mehanizme na osnovu kojih se ceo ovaj proces odigrava.

Sličan fenomen nalazimo u onim slučajevim za koje smo mnogi čuli: devojka koja je imala problematičnog oca (alkoholičara, nasilnika itd) iznova bira momke sa sličnim problemima. Terapeuti u praksi često sreću žene koje su za očeve imale alkoholičare i prošle kroz čak tri braka sa osobama koje pate od iste ove bolesti. Nismo sigurni na koji način bi se ova pojava mogla objasniti ali neke od objašnjena ponudili smo u tekstu Opsesivnost i zavisnost u ljubavi.

Šta se dešava sa devojkama koje su bile tatine princeze? Vrlo često one devojke koje su u svojim očevima videle heroje (i vide ih i dan danas), žrtve su idealizovanih predstava o muškarcu zbog čega imaju teškoće sa ovozemaljskim muškarcima koji su skloni da ( kao i svi ljudi koji su po svojoj prirodi nesavršeni) imaju mane. S obzirom da nikada nisu demistifikovale svoje očeve, one su sklone da u drugim muškarcima traže iste, savršene osobine koje poseduju njihovi očevi. Ovo im naravno samo otežava izbor partnera jer ne odustaju od imperativa ideala i ne pristaju na mušku nesavršenost. Ova priča se najčešće završava onog momenta kada ih realnost u toj meri demantuje i ukaže im da su svi ljudi nesavršeni, nakon čega odustaju od koncepta „princa na belom konju“.

Šta se, sa druge strane, dešava sa maminim sinovima? Šta se dešava sa onim momcima koje su babe, tetke i naročito njihove majke podigle tako da veruju da su oni bogom dani i da nikada neće naći tako savršeno biće kao što je njihova mama? Vođeni čuvenom srpskom idejom „jedna je majka“ i oni se kao i tatine princeze suočavaju sa nizom teškoća u pronalaženju partnerke.

Ideal majke koji im je vaspitanjem nametnut, dovodi do toga da teško mogu da se zaljube. Jedan od produkata ovakvog vida vaspitanja jeste i kompleks „kurve i svetice“. S obzirom da ne postoji tako savršeno biće kao što je majka i da nema veće svetinje od majke, ovakvi muškarci skloni su da seksualne porive imaju samo prema ženama koje smatraju inferiornim. Kod njih je prisutna jedna veoma oštra podela kada su žene u pitanju. Oni su skloni da žene dele na one koje su fine i dobre(poput mame) i na koje ne mogu da gledaju kao seksualna bića i sa druge strane na žene “sumnjivog morala” prema kojima mogu da usmere svoje seksualne porive.

Naravno ne želimo da tvrdimo da kompleks „kurve i svetice“ ima svoje korene samo u ovoj vrsti majčinskog vaspitanja. Sigurni samo da postoje brojni uzroci koji mogu dovesti do ovog fenomena. Ipak, verujemo da nametanje idealne majčinske slike, veličanje sina i poruke da su sve druge žene osim majke manje vredne, imaju svoju ulogu u razvijanju ovog kompleksa.

Problem sa kojim se suočavaju ovi momci jeste da ukoliko žele da naprave izbore koji neće biti samo seksualni, već koji će ih i emotivno ispuniti, moraju da se suoče sa bolnom demistifikacijom njihovih majki i da se odvoje od njih. Tek nakon što ih demistifikuju, oni su slobodni da prave izbore bez pritiska savršenstva koji im je nametnut i koji čini da sve što ne deluje savršeno nije ni vredno pažnje.

Kao što vidimo, porodica na raznovrsne načine utiče na naš ljubavni život. Bilo da nam se to dopada ili ne, ona je ipak značajna psihološka odrednica našeg ponašanja i izbora koje u životu pravimo.

Mia Popić, REBT savetnica

Literatura: Kako preživeti sopstvenu porodicu, Robin Skiner i Džon Kliz