Mala smrt

the-end

 

Ja bih ako može da ne platim. Nepoznati autor

Ljubav me je promenila. Kroz odnos sa njom spoznao sam sebe. Postala sam drugačija i bolja verzija sebe od kada je on u mom životu. Konačno sam pronašla svoj mir.

Često slušam o tome kako nas ljubav menja i kako nas partnerske relacije oplemenjuju, ali retko čujemo i drugu istinu, a to je da nas ponekada izlazak iz veze unapredi, da odvajajući se od partnera saznajemo toliko toga o sebi, sazrevamo, učimo ko želimo da budemo i kuda želimo da idemo, gde sebe i sa kim vidimo u budućnosti…

Negde sam čula da je svaki raskid ili razvod jedna mala smrt. Iako se mnogi od nas plaše umiranja, zapravo ne uviđamo da smo u životu više puta izloženi tim “malim smrtima”, kada se rastajemo od poslovnog partnera, kada prestanemo da se družimo sa prijateljicom jer više nismo “na istim talasnim dužinama”, kada izlazimo iz veze u kojoj se više ne vidimo…Sve su to završeci koji nas na izvestan način grade i menjaju.

Mi ljudi ne volimo umiranje i ne volimo završetke, ne volimo kraj i činjenicu da je naš život oročen, kao i mnogi odnosi koje gradimo u toku njega. Toliko ne volimo ideju da nešto što je lepo može da prestane da smo ponekada nespremni da rizikujemo ulazak u odnos da se ne bi suočili sa njegovim krajem. Jedna moja klijentkinja mi je rekla: “Ako ću imati tu pravu ljubav jednog dana, i ako će se ona završiti, a mora da se završi jer i sama znam da ništa ne traje zauvek, zašto onda uopšte da se upuštam u to?!” Nekako se čini da je sigurnije biti tu gde jesmo. Prepuštanje drugoj osobi sa sobom nosi sav rizik da će bliskost jednog dana nestati, da će se odnos okončati, da ćemo morati platiti za sva ta intimna uživanja, jer na kraju ih se odričemo, ona više ne postoje, gubimo ih, umrla su…kao da moramo da ih vratimo tamo negde jer ne pripadaju više nama.

Jedan moj sjajni kolega često citira čuveni grafit na jednom zidu “Ja bih ako može da ne platim”. Ali velika istina je da svi moramo da platimo na kraju, da svaka “mala smrt” ili ona velika, prava, podrazumeva da se odričemo svega onoga što smo proživeli, da smo spremni kroz bolne emocije da platimo to što smo se prepustili, dali drugoj osobi, ili životu koji smo živeli punim plućima. Upravo zato ljudi često biraju “da ne plate” vodeći se filozofijom životarenja koja se često svodi na onu čuvenu izjavu “ne smem da se radujem, jer šta ako ništa ne bude”, ako sebi dozvolim nadu i pozitivnu emociju rizikujem da budem povređen ili da nešto izgubim. Ništa rizikovano, ništa stečeno rekao bi osnivač REBT terapije Albert Elis.

Naš strah od smrti i od “malih smrti” toliko je jak da kada nam se dese spremni smo da se anesteziramo na sve moguće načine: pijemo, jedemo, bežimo u posao, šopingujemo, bežimo od sebe u euforične emocije, zaljubljujemo se, jer i to je ponekada dobra anestezija. I tako ništa ne učimo, o sebi ništa novo ne saznajemo, ponavljamo iznova iste obrasce i iste greške. Znam mnoge ljude koji su suočeni sa velikim gubicima shvatili šta im je  u životu važno, promenili bi svoje navike iz korena i često bi i sami rekli kako su za nijansu mudriji ili pametniji. Ali znam i one koji od gubitaka beže, i svaki sledeći im se na još strahovitiji način obije o glavu. Jer kako kaže jedan citat “Ono što ne zacelimo, to ponovimo”.

Jalom i mnogi mislioci pre njega rekli su da je naš kapacitet da vodimo svrshovit i ispunjavajući život direktno povezan sa našom spremnošću da shvatimo da je smrt izvesna i da je naše vreme na ovom svetu oročeno. Tek kada shvatimo da sve ima svoj početak i kraj možemo istinski u tome da uživamo. Isto je i sa odnosima koje negujemo. Zar nije velika istina da kada partnera uzimamo zdravo za gotovo i ubeđeni smo da će on uvek biti tu, da upravo tada zanemarujemo odnos? Kada bi s vremena na vreme sebe podsećali da odnos uvek može da se okonča, ali ne panično strahujući oko toga, nego uviđajući da nema garancija da će trajati zauvek, sigurna sam da bi u vezama bili prisutniji, da bi bili pažljiviji jedni prema drugima i više cenili svaki zajednički trenutak. Početak veze može da bude bajkovit, ali ono zbog čega će veza da živi je paradoksalno upravo svest o tome da sve u svakom trenutku može da stane, da nam ništa nije dato da traje zauvek i upravo ta činjenica ovaj trenutak sada čini tako posebnim.

Zato što je svest o kraju i završetku nečega tako važna, mislim da nije pravedno da uvek govorimo o početku veze i vezi samoj kao nečemu što nas transformiše i čini boljim ljudima.  Izlazak iz veze ili svest o njenom potencijalnom završetku često nas dovodi u kontakt sa najtananijom stranom našeg bića, sa onim što je naša snaga, ali i naša velika slabost. U vezi možemo mnogo da naučimo, ali ponekada možemo još više da naučimo o sebi iz svoje odluke da u nekoj vezi više ne budemo. Možemo da spoznamo koliko nam je važna naša samostalnost ili da uvidimo šta je to što za sebe želimo…Ako strahujemo od kraja ili ako nismo spremni da platimo, kao što nije spreman onaj koji je skovao taj grafit, platićemo mnogo više ostajući u neznanju, uljuljkujući se u odnosu koji možda više nije za nas. Jer ako u nekom odnosu više ne možete zajedno da rastete, možda možete da rastete ako na njega stavite tačku.

Mia Popić, REBT terapeut

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

*

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>