Kako se branimo od loše slike o sebi – egomanija, glumatanje i još neki manevri

Stay away

„U meni postoji neka greška koja je nepopravljiva i koju ne znam kako da sakrijem od drugih a još manje како sama da živim sa njom“, rekla mi je jedna moja klijentkinja. Uznemiravajuće osećanje stida sa kojim se borila bilo je posledica izraženo negativnog sagledavanja sopstvene ličnosti.

Ova rečenica podstakla me je da se još jednom zapitam zašto nam je toliko važno šta drugi o nama misle? Koliko napora i angažovanja brojnih odbrambenih mehanizama ulažemo u očuvanjе sopstvene slike? Zašto nam je toliko važno da  sakrijemo negativne aspekte sebe i da se drugima maksimalno prikažemo u pozitivnom svetlu?

Verujem da veliki broj emocionalnih problema sa kojima se nosimo potiče od preopterećenosti time šta drugi misle o nama. Kroz razgovore sa mojim klijentima, prijateljima i kolegama a i kroz sopstveno iskustvo sve više uviđam da smo u izvesnoj meri programirani da se bavimo time šta drugi misle o nama i da tuđi sud dovodimo u vezu sa sopstvenom vrednošću. I tako, dok se mi bavimo time šta drugi misle o nama oni se brinu oko toga šta mi mislimo o njima. Sve ovo naravno veoma nam je važno jer na osnovu tuđeg mišljenja dolazimo do zaključka o tome da li smo ili nismo OK.

Jedan od najvećih problema sa kojim se nosimo verovatno kroz ceo život jeste slika koju imamo o sebi. To što o sebi mislimo, način na koji sebe definišemo određuje i kako ćemo se osećati u vezi nas samih. Ako o sebi mislimo loše onda smo osuđeni na osećanje stida. Ljudi kod kojih je u intenzivnoj meri prisutno osećanje stida o sebi razmišljaju na specifičan način. Tačnije, oni su skloni da sebi dodeljuju određene etikete kroz koje u celini definišu sopstveno biće. Osećanje stida često je posledica sagledavanja sebe kao defektnog, nekoga ko je „oštećena roba“, „greška“, „gubitnik“. Neki od surovih epiteta koje sebi pripisuju osobe sa izraženim osećanjem stida su i prljav, odvratan, nekompetentan, bezvredan, neadekvatan, nevoljiv, slab, užasan, grozan, zao, nevidiljiv, prazan itd.

Obzirom da stid proizilazi iz ideje da sa nama nešto suštinski nije u redu posežemo za različitim odbrambenim mehanizmima kako bi od sebe i što je još važnije od drugih sakrili ružnu istinu o sebi.

Jedan od načina da se zaštitimo od osećanja stida jeste poricanje. S obzirom da je u osnovi intenzivnog osećanja stida ideja jedna negativna karakteristika=ja ceo ne valjam skloni smo da u cilju očuvanja sopstvene slike o sebi izbegavamo i poričemo bilo šta u vezi nas samih što bi mi ili eventualno neko drugi mogao proceniti kao negativnu stvar. Stoga, veoma često burno reagujemo na kritiku, defanzivni smo u nastupu i netolerantni prema sugestijama od strane drugih. Ono što pri tom ne uviđamo jeste da najviše možemo naučiti iz sopstvenih grešaka i tuđih kritika (naravno kada su one dobronamerne).

Osećanje stida zapravo se svodi na onu ideju koju često čujemo – „nisam ok sam sa sobom“ ili „mnogo sam sebi jadan“ – i počiva na sklonosti osobe da samu sebe ne prihvata i kinji zbog sopstvenih nedostataka.

Još jedan od mehanizama koji često primenjujemo u borbi protiv osećanja stida jeste arogantnost. Arogancija se najčešće ispoljava kroz dva vida ponašanja: veličanje sebe i ponižavanje drugih. Osobe koje su sklone veličanju sebe brane se od osećanja stida i doživljaja sopstvene neadekvatnosti kroz zauzimanje superiorne pozicije u odnosu na druge.  Na ovaj način, osoba sebe uverava da zaista vredi više od drugih i na taj način štiti sliku koju ima o sebi. Za razliku od veličanja sebe, mnogi se od osećanja sopstvene neadekvatnosti brane kroz ponižavanje i spuštanje drugih. Ovakvim ponašanjem osoba kod drugih nastoji da podstakne osećanje slabosti i nekompetentnosti. Ovaj manevar daje joj priliku da se kroz ponižavanje drugih oseti bolje u vezi sebe samog. Primenom ovih mehanizama osoba plaća cenu u vidu otuđenosti od drugih i izraženog osećanje izolovanosti i usamljenosti. Život postaje večita borba za samodokazivanjem i predstavljanjem sebe pred drugima kao više vrednog.  Zauzimanje ovakve pozicije u odnosu na druge dovodi do potpunog odsustva bliskih emocionalnih odnosa.

Jedan od mehanizama prikrivanja sopstvenog doživljanja neadekvatnosti je i zauzimanje takozvane „nevidljive pozicije“ u odnosu na druge. Iz straha da drugi ne uoče neadekvatnost osobe ona se u prisustvu drugih ponaša krajnje pasivno i inhibirano.

Kao što vidimo, osećanje stida svodi se na posedovanje jedne krajnje negativne slike o sebi i ulaganje velikog napora da je od sebe i drugih sakrijemo.

Česti problemi sa kojim se suočavaju osobe koje o sebi misle loše su strah od odbacivanja, egomanija, autodestrukcija, kompulsivno i zavisno ponašanje i glumatanje i preterano udovoljavanje drugima.

Strah od odbacivanja jedan je od ključnih problema osoba koje se stide sebe i počiva na ideji „ako se nekome ne sviđam to je dokaz i da ne valjam“. Razmišljajući na ovaj način skloni smo da izbegavamo sve one situacije u kojima procenjujemo da postoji rizik da se nekome ne dopadnemo ili da budemo odbačeni. Emocionalno povlačenje i držanje drugih na distanci jedan je od načina da se izbegne tuđa osuda ili odbacivanje koje bi za osobu bilo samo još jedan od dokaza njene neadekvatnosti.  Tako na primer izbegavamo emocionalne odnose sa osobama suprotnog pola uvereni da bi nas druga osoba mogla prozreti, saznati surovu istinu o nama i odbaciti.

Egomanija predstavlja tendenciju da sebe stavljamo u centar svega, očekujemo da uvek budemo u centru pažnje i da nam se drugi dive. Za razliku od onih koji se od stida brane povlačenjem i nastojanjem da budu nevidljivi, egomanija predstavlja težnju da budemo centar svačijeg sveta i na taj način dokažemo sebi da kao osoba vredimo. Na ovaj način branimo se od ideje da sa nama nešto suštinski nije u redu kroz prikupljanje tuđe pažnje koja nam pomaže da se osećamo dobro u svojoj koži. Egomanija počiva na ideji „Ako sam ja uvek u centru pažnje i ako uvek drugima pokazujem kako neke stvari bolje znam time dokazujem i da vredim “.

Autodestrukcija je još jedan od problema sa kojim se suočavaju osobe koje o sebi misle loše. Uverene da ne vrede i da su neadekvatne one su sklone da odustaju od svojih ciljeva i da sabotiraju sebe u ostvarenju životnih planova. Ovaj vid ponašanja počiva na ideji „Ja kao osoba ne vredim i ne valjam i verovatno čega god da se latim ni to neće valjati tako da ne vredi ni da se trudim.“


Kompulsivno i zavisno ponašanje u vidu prejedanja, konzumiranja droga i alkohola jedan je od načina da se osoba oslobodi tenzije koja je vezana za negativno poimanje sebe i osećanje stida sa kojim se bori. Brojna istraživanja pokazala su da je osećanje stida i neadekvatnosti vrlo često udruženo sa različitim vidovima zavisnog ponašanja.  Što je kod osobe izraženije osećanje sopstvene neadekvatnosti to je ona u većoj meri sklonija da poseže za različitim ponašanjima koje će joj obezbediti instantno osećanje relaksiranosti: prejedanje, konzumiranje alkohola ili droga, promiskuitetno seksualno ponašanje itd.

Na kraju ću spomenuti jedan od vidova ponašanja koji se pokazuje kao najčešći kod osoba koje o sebi misle loše. Bila sam slobodna da ga nazovem glumatanje i preterano udovoljavanje drugima.

Glumatanje i preterano udovoljavanje drugima počiva na ideji „moram da budem ono što drugi očekuju od mene i da kreiram onu sliku o sebi koja će osigurati da se drugima dopadnem jer kada bi pokazao svoju pravu stranu oni bi me sigurno odbacili“
Nastojimo da se drugima dopadnemo tako što kod njih stvaramo onu sliku za koju verujemo da je poželjna. Problem koji se međutim stvara na ovaj način jeste da kada uspemo druge da privolimo, osećamo se kao foliranti jer znamo da nas ti drugi nisu zavoleli onakvim kakvi mi stvarno jesmo već su zavoleli onu masku koju im prezentujemo iz straha da ne uvide našu pravu stranu i ne odbace nas.

Jedna moja klijentkinja rekla mi je „Kako god okreneš osećam se loše, kada se drugima ne dopadnem mislim da su provalili koliko kao osoba ne vredim i da su me prozreli. Kada se trudim da se drugima dopadnem i to mi uspe onda sam opet nezadovoljna jer znam da sam uspela da ih prevarim i da kada bi znali kakva sam stvarno sigurno im se ne bih dopala“.

Da bismo se oslobodili osećanja stida moramo da naučimo da o sebi mislimo drugačije i da sebe prihvatamo zajedno sa manama i vrlinama. Bezuslovno prihvatanje sebe verovatno da je jedan od najčešćih koncepata o kojem čitamo i slušamo u psihološkim krugovima i rekla bih jedan od najtežih za usvajanje.

Da bismo se dobro osećali u svojoj koži važno je da se oslobodimo sklonosti da sebe etiketiramo. Etikete koje sebi pripisujemo kao što su – jadan, neadekvatan, gubitnik, kreten, idiot…igraju ključnu ulogu u osećanju sopstvene neadekvatnosti. Rad na sebi i prihvatanje sebe predstavlja dugotrajan proces koji započinje sa jednostavnim prihvatanjem sebe kao pogrešivog ljudskog bića. Kao što kaže Albert Ellis, rodonačelnik Racionalno Emocionalno Bihejvioralne terapije (REBT), čiju rečenicu jako volim da citiram– Ljudi pate od neizlečive sklonosti da prave greške, to je naprosto njihova priroda!

Kada sebe prihvatimo kao takve onda ćemo verovatno uz dodatne napore naučiti i da se oslobodimo etiketa koje sebi pripisujemo pa samim tim postati manje osetljivi na tuđe mišljenje. Kroz prihvatanje sopstvene sklonosti da grešimo bićemo u prilici da učimo na greškama pa samim tim da u budućnosti manje i grešimo. Što je još važnije, nećemo sebe sabotirati u sopstvenom razvoju iz straha od grešaka ili tuđeg negativnog mišljenja.

Na kraju krajeva, kada o sebi mislimo loše, zaista je svejedno da li smo se drugima dopali ili ne jer na kraju dana ono što osećamo prema sebi zavisi od onoga što o sebi mislimo. Ohrabrujuće je to što smo mi ti koji mogu promeniti sopstveni način razmišljanja i samodefinisanja i naučiti kako da sebe prihvatimo takvim kavi jesmo.

Mia Popić, REBT savetnica

5 Odgovora za Kako se branimo od loše slike o sebi – egomanija, glumatanje i još neki manevri

  1. Debora kaže:

    Ceo zivt mi je protekao u izmaglici iz razloga sto ni jedan trenutak nije bio moj i spontan. Oduvek mi je kao program urezano da mislim na okruzenje, kako sedim tj da li cu time nekoga uvrediti, isprovocirati…ili kako hodam hoce li neko primetiti, neko se smejati, ako sada kazem ovo i ovo da li ce o meni doticni sagovornik steci pozotivno, negativno misljenje, ili ostati ravnodusan. Utektu rad na sebi zvuci entuzijasticno i zabavno ali ko je pokusavao zna da je to gotovo neostvariv projelat. Da imam sposobnost da uvidim stvari kakve jesu i postavim ih na svoje mesto, ja nikada i ne bih postala ovo sto jesam. Sada je sve jako prazno tesko i konfuzno. Svako potencijalo resenje bljutavo i posle tone pokusaja prosto koliko god pozitivna, ne mogu da ne predvidim jos jedan poraz. Prema tome….molim vas za neku preporuku ili savet, kako se izboriti sa ovim poteskocama.
    Unapred zahvalna

  2. Neko kaže:

    Mia,
    dosao sam do onog stepenika koim sam poprilicno zakoracio u resenje sopstvenih poremecaja.A imam ih,na zalost,poprilicno.Osetljiv sam bio jos kao dete,tako su pricali roditelji o meni.Uvek posle napravljene stete koji bu brat i ja napravili,ja bi se javio i priznao da sam to ja uradio iako sam znao da bi mi sledila prilicno gadna kazna.Dok bi brat i krio,lagao,ja bih uvek sagnute glave pricao istinu.Posle je dosla skola i sve se jos vise iskomplikovalo.Opet na zalost isao sam cesto po nekim bolnicama,a odlazak od kuce mi je neverovatno strasno padao.Kasnije kada su te bolnice konacno prosle,krenuli su klasicni problemi sa drustvom,decacima i devojcicama.Na moju srecu,a i zalost bio sam lepuskast,mozda i nadmen,nisam siguran,a to zakljucujem iz toga sto sam bezmalo bio glavni u svemu.Sve dok se nismo premestili u susedno selo da dovrsimo osmogodisnju skolu.Tu sam se prvi put ozbiljno zaljubio.Ozbiljno i fatalno.Ona je bila prezrela,a ja sam bio prezelen.Uz to moj rast je u to vreme nekako stagnirao.Svi su rasli,samo sam ja ostao isti.Samo to je vec unelo fizicku distancu od ostalih.Sve manje sam mogao fizicki da se branim.A napadi su bivali sve ucestaliji.Same skole i promene sam se stravicno bojao.Sve me je to uzasno plasiolo i nisam voleo sto idem u drugo selo,podsecalo me je verovatno na bolnicu.A imalo je tu i ucitelja “prestrogih”,koji su mi uteravali strah u kosti.Skola,nova sredina,fatalna devojcica,decaci-rivali,katastrofalna finansiska situacija,sve je to u mene unosilo polako osecaj podcinjenosti.Osim svog rasta i u sebi sam bivao sve manji i manji.Sve sam se vise okretao sebi.Trazio sam razloge tog mog straha,stida,nesavrsenosti,i naravno nisam mogao da ih nadjem.Video sam da nesto nije u redu,da nemogu sam da se izborim.Posle ubedjivanja roditelja,otisao sam kod psihologa.Medjutim zajedno sa njom,kopali smo po glavi,uspomenama,trazeci neku pocetnicku nit,nesto.I dok smo tako trazili osecaj samo-destrukcije,ili kako bi ga nazvao je bivao sve jaci i jaci.Sve sam vise trazio resenje,i sve vise bio nezadovoljan sobom.Sve vise je to postalo ocajnicko trazenje.Dok konacno nisam doziveo prvi napad panike i to ozbiljan.Potpuno me je iznenadio i slomio.To stanje,panike-nicega-pnike je trajalo jedno duze vreme,recimo 3-4 meseca.I odjednom prestalo.Sa prestajanjem sam i prestao da idem kod psihologa.Mislim da sam u medjuvremenu izgubio pojam o sebi skroz.Verovatno je tu bilo i anksioznosti,opsesivnih misli,svega neceg.Nekako sam sam od sebe poceo da radim ono sto treba kad sam imao tu paniku,anksioznost i slicno.Sam od sebe,ni sam neznam kako.Cini mi se da sam u tim satima i satima ocaja nekako dosao do onog sto mi je potrebno da bi se toga otarasio.I radilo je.Medjutim ne sasvim.U stvari verovatno je meni pomoglo pomirenje sa tim stanjem i svemu.To je verovatno stvorilo olaksanje.Ali kasnije kada je stega popustila neke stvari su izbile na povrsinu.Jednostavno neke stari nisam smeo da radim da ne bi se desilo nesto “strasno”.Od skora idem kod psihijatra.On mi je preokrenu sve.Od kad idem kod njega,poceo sam da se istinski suocavam sa strahovima.Za mene je gotovo sve novo.Cega god se uhvatim,kao da prvi put to vidim i radim u zivotu,pa mi stvara osecaj zadovoljstva kad uspem.Medjutim doslo je i to suocenje sa “ljubavlju”,posto sam nekako “socijalnu fobiju”ili strah od ljudi,drustva,naucio da “plovim”sa njim.Ali ovo je pravi izazov.Razgovarao sam sa jednom devojkom,nekoliko puta,preko interneta iako smo prakticno komsije,doduse malo dalje.Bilo je i onih za mene “strasnih”razgovora,ali bilo je i nekih zaista fantasticnih,kada je sve islo super.Kada kao da sam znao sta ona voli,sta je uzbudjuje,sta je nasmeje i tako pricao.Medjutim plasim se.U glavi mi je tornado.Neznam cega se sve ne plasim.Dal cu moci biti uvek takav kao ta 2,3 puta?Da joj ne dosadim?Da se nezgadi ili sta vec,kad vidi tu moju drugu stranu?S obzirom da imam sve te poremecaje mozda nisam za nju?Kakvu ona sigurnost da manje u meni?Dal ce ovo,dal ce ono,more nekih pitanja.A trebam da ugovorim sastanak da bih joj dao jednu ruzu,posebnu ruzu.Od drveta,koju sam sam napravio.To je inace oborilo sa stolice,a meni bas bilo drago.Medjutim od kad sam joj pomenuo ruzu,prosla su sigurno 2 meseca.Nikako da se usudim da kazem:”Mogli bi sutra da se vidimo”.Cekam nesto,inspiraciju,cekam ono raspolozenje koje sam imao tada kada sam joj ponudio ruzu.Ali mislim da to netrebam da cekam i da to nije bitno.Vec da idem ignorisuci sve ovo sto mi telo i pokvarene navike govore.
    Eto toliko.Neznam sta da ocekujem za odgovor.Al nekako sam pozelo da ovo kazem ovde.
    I da,izvinjavam se na ovolikoj duzini.Cini mi se da nije moglo da se objasni u par recenica.
    Pozdrav

  3. kako da resim problem kaže:

    Postovana Mia,
    U vezi sam sa devojkom koju zaista volim i planiram da provedem zivot sa njom.Medjutim problem je taj da je neprestano lazem u vezi sa sitnim i nebitnim stvarima….pricam joj ono sto znam da bi volela da cuje plaseci se da je ne izgubim ili da se ne naljuti.sada je potpuno izgubila poverenje u mene i ne znam na koji nacin da je uverim da mi je stalo do nas i da povratim njeno poverenje…

    unapred zahvalan
    Borislav

    • Rolllins Band kaže:

      I ja bih voljela vidjeti odgovor na Borislavovo pitanje, jer sam iz istog razloga izgubila povjerenje u svoga decka, sto je dovelo do niza burnih i iracionalnih reakcija s moje strane, sto je na kraju rezultiralo i prekidom veze nakon godine dana, poput lavine lose energije koja se valjala u grudu…

    • Mikec kaže:

      Vidim da admin stranice udje jednom godisnje :) … vjerujem opravdano … znas kad se i meni citav zivot desava slicno, ne potpuno isto, al’ na primer bio sam sa jako puno devojaka i stalno sam ja taj koji se trudi da bude fino da ja njim udovoljavam, veze realno ko ih jebe, najbolje da citav zivot ja trosim psihu na budale da im udovoljim … vjerujem da je slican primer kod tebe … i kad okrenes nikako tebi nije gotiva … samo pokazi sekundu zainteresovanosti za drugom osobom, ili da je ona ta koja tebe ne cini sretnim smarace te .. psihologija zene je jednostavna .. eto ti cist pirmjer devojke ispod koja je pisala … :)

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

*

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>