Warning: Creating default object from empty value in /home/psihol5/public_html/wp-content/plugins/cleaner-gallery/cleaner-gallery.php on line 84
Kako nastaje par | Psihološki kutak

Kako nastaje par?

iStock_000014046068XSmall

Jedna od večitih ljudskih dilema, pojačana onda kada smo se izborili za ukidanje ugovorenih brakova i preuzeli odgovornost za sopstvene reproduktivne živote, jeste izbor adekvatnog životnog partnera ili partnerke.

Zašto se određeni ljudi međusobno biraju, kako se prepoznaju i koji su faktori za opstanak njihove zajednice?  Gde je ta linija koju treba preći da bi, iz zaljubljenog para koji igra igre zavođenja i osvajanja, nastala partnerska dijada, spremna da preuzme funkcije podške, nege, i eventualno odgajanja i vaspitanja?

Početni koraci u nastanku para svima su dobro poznati: fizička privlačnost, zaljubljenost, očaranost. Brojni autori, ne bez razloga,  definisali su period zaljubljenosti kao stanje psihičke neuračunljivosti. Hormonska groznica, oluja endorfina, na žalost ili na sreću, ne traje dugo, statistike kažu, od četiri do šest meseci. I šta onda? Onda dolazi period kada započinje sledeća faza - formiranje para.

Mnogi parovi u ovu fazu skliznu glatko, početna euforija još uvek traje, razlike se primećuju ali su zamagljene. Dogovori se postižu lako a konflikti se razrešavaju strastvenim vođenjem ljubavi.

Nakon nekog vremena ipak, svakodnevnica nameće potrebu za zajedničkim odlučivanjem, organizovanjem vremena, podelom poslova.

Partneri postaju svesni da veza nije samo uživanje i odmor od svakodnevnog života, već još jedan zahtevan posao, koji ako se zapusti, prestaje da daje plodove.

Zbog toga je, kada razmišljamo o svojoj emotivnoj vezi ili o vezi u koju planiramo da se upustimo, korisno na umu imati nekoliko stvari:

Kada dvoje ljudi ulazi u vezu uglavnom su nesvesni ”prtljaga” koji u nju unose. Pored interesovanja i uverenja, koja najčešće koristimo kada o sebi mislimo, svako od nas nosi izvesna, manje ili više određena očekivanja od partnerske veze. Ova očekivanja proizlaze iz lične istorije, usvojenih porodičnih vrednosti, shvatanja ljubavi, partnerstva, zajedničkog funkcionisanja i bezbroj drugih stvari, a usklađenost i kompatibilnost ovih uverenja su osnova za adekvatno funkcionisanje u partnerskom odnosu. Zamka je u tome što partneri, zaslepljeni stašću sa kojom je započela veza, često podrazumevaju da druga strana razmišlja isto i da deli ista očekivanja, a problem se javlja, ne toliko zbog toga što očekivanja nisu identična, već zbog toga što nisu iskomunicirana.

Kada su očekivanja jasna i izgovorena otvara se prostor za pronalaženje načina da budu i ostvarena, dok, ako o njima ćutimo, preveliku i nepotrebnu odgovornost stavljamo na drugog.

Sistemski pristup sposobnost partnera da odgovore na potrebe i očekivanja drugog definiše kao partnersku kompetentnost. Na taj način naglašava se mogućnost učenja i usvajanja veština za zajednički život, nasuprot domninantom uverenju da se ljudi rađaju kao dve polovine jednog bića, koje kada se jednom spoje automatski imaju sva svojstva i sposobnosti koje su onoj drugoj potrebne. Parovi ”rođeni jedni za druge” na žalost ne postoje, ali ohrabruje činjenica da se načini da jedni druge učinimo srećnim uče i da nisu tako komplikovani kao što se nekad čini.

Svet koji nas okružuje, konstruisan je našim autentičnim razmišljanjima o njemu. Dešavanja u našem životu imaju onu ”težinu” koju im mi damo na osnovu našeg vrednosnog sistema. Značenje koje dajemo stvarima, ljudima i događajima je stoga jedna od osnovnih karakteristika naših postupaka i osećanja. U paru, zajedničko davanje značenja, ili prepoznavanje značenja koje za našeg partnera imaju određeni događaji u životu, odraz je bliskosti.

Poštovanje ličnih granica i uspostavljanje zajedničke granice prema spolja, ključno je važno kako bi se uspostavo partnerski sistem u kome se oba partnera osećaju bezbedno i slobodno. Spoljne granice se velikim delom odnose na uspostavljanje odnosa sa porodicama porekla, mada su značajne i u odnosu na prijatelje, posao i druge faktore iz okruženja. Ukoliko granice nisu adekvatno tj dogovorno uspostavljene, često će se čuti rečenice tipa ”on me guši”, ”ne mogu ni da kinem a da njene prijateljice/mama o tome ne saznaju”, ”osećam se isključenom iz njegovog života” i sl.

Pored količine bliskosti i intimnosti važno je obratiti pažnju i na to kako se bliskost demonstrira. Nije loše imati na umu muško shvatanje koje se veoma često svodi na ”bliskost = vođenje ljubavi” i žensko koje ovaj pojam pre svega određuje kao otvorenu (i čestu) komunikaciju o osećanjima. Nerazumevanje ove osnovne razlike stvara bezbroj mogućnosti za teškoće u zadovoljavanju potreba za zajedništvom u partnerskom odnosu.

Na kraju, ulazak u partnerski odnos, pored rada na obavljanju jednog zahtevnog posla, može da se shvati i kao jedno divno i uzbudljivo istraživanje sopstvenih i partnerovih uverenja, značenja i očekivanja. Tek sa razumevanjem i prihvatanjem ovih brojnih i kompleksnih ”koferčića” koje nosimo, možemo da kažemo da smo na putu da postanemo skladan par. A ako to razumevanje i prihvatanje sačuvamo i u promenama koje vreme neumitno nosi, možemo da očekujemo da će sklad  da potraje i u budućnosti.

Iva Branković, porodična savetnica

 

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

*

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>